Кисељак (лат.Rumex acetosa), такође зван обични кисељак или баштенски кисељак, вишегодишња је биљка која припада породици Polygonaceae. Други називи кисељака су киселица, кисељача, кисело зеље и велика киселица.[2]
Кисељак је вишегодишња ливадска биљка и достиже висину од једног метра чије корење расте дубоко у земљу. Он има јестиво стабло и листове издуженог облика. Стабло је усправно и уздуж избраздано. Из њих се најчешће развије више од једног корена. Листови су благо стреласти са веома дугачком петељком и у горњем делу наизменично прирасли уз стабло.[3] Доњи листови су дуги 7 до 15 центиметара (3 до 6 инча) са дугим петељкама и мембранозним раструбом формираним од спојених, обложених стипула. Горњи су сесилни и често постају гримизни. Кисељак има намотане класове црвенкасто-зелених цветова, који цветају почетком лета, постајући пурпурни.[4][2] Врста је дводомна, са прашницима и тучком на различитим биљкама.[2] Ситни цветићи сложени су у облику црвенкасто обојене метлице на врху биљке. Развијају се од маја до јула, а понекад, након косидбе и по други пут у јесен.
На Карибима, цвет розеле који се обично користи за припрему слатког пића познатог је као „киселица“,[5] али ова биљка из западне Африке је заправо облик хибискуса који није повезан са евроазијском биљком кисељак.[6]
Станиште
Кисељак најчешће расте по влажним ливадама, пашњацима и местима обраслим травом. Такође расте и уз потоке и на пропланцима. У трави расте често у великој количини, од чега читаве ливаде буду црвене пред косидбу. Узгаја се и у повртњацима.
Rumex acetosa occurs in grassland habitats throughout Europe from the northern Mediterranean coast to the north of Scandinavia and in parts of Central Asia. It occurs as an introduced species in parts of New Zealand, Australia and North America.[7] It can grow in poor soil.[3]
Подврсте
Неколико подврста је било именовано.[2] Нису све култивисане:
Rumex acetosa ssp. acetosa
Rumex acetosa ssp. ambiguus
Rumex acetosa ssp. arifolius
Rumex acetosa ssp. hibernicus
Rumex acetosa ssp. hirtulus
Rumex acetosa ssp. vinealis
Сакупљање
Као поврће служе пролећни приземни листови, који су тамнозелени и сочни. Обично су дужине од 7 до 15 cm. Најбоље их је брати пре избијања стабла или док стабло још није потпуно развијено (од марта до маја). Могу се брати и у јесен. Листови имају пријатан кисео и освежавајући укус. Многи народи их беру за јело и зато је то једна од најпознатијих врста самониклог лиснатог поврћа.
Обични кисељак се гаји већ вековима. Листови су јестиви када су млади, али очврсну са годинама; могу се правити у пире, у супе и сосове или додати у салату.[3] Биљка има изразит оштар, киселкаст укус. Садржи оксалну киселину, која у великим количинама може бити отровна.[3]
У Индији се листови користе у супама или карију од жутог сочива и кикирикија. У Авганистану, листови се облажу у мокро тесто и припремају дубоким пржењем, а затим се служе као предјело или ако је у сезони током Рамазана, за прекид поста. У Јерменији се листови сакупљају у пролеће, плету у плетенице и суше за употребу током зиме. Најчешћи препарат је авелук супа, где се листови рехидрирају и исперу да би се смањила горчина, затим динстају са луком, кромпиром, орасима, белим луком и булгур пшеницом или сочивом, а понекад и киселим шљивама.
Широм Источне Европе од дивљег или баштенског кисељака праве се киселе супе, динстане са поврћем или зачинским биљем, месом или јајима. У руралној Грчкој користи се са спанаћем, празилуком и блитвом у спанакопити. У Албанији се листови крчкају и служе охлађени маринирани у маслиновом уљу, или као састојак за пуњење бурека (byrek me lakra).
Кисело лишће се користи за салате и супе, док се семе може самлети у брашно. У народној медицини користи се као лек против скорбута. Иако има пријатан укус, кисељак по прехрамбеној вредности заостаје за већином других биљака из породице Polygonaceae. Његови листови садрже највише оксалне киселине од свих биљака ове породице, претежно везане у облику калцијум оксалата. Зато се не препоручује често узимање кисељака, поготову не у великим количинама, пособно особама које подлежу стварању бубрежних каменаца. У листовима садржи 40-80 mg% витамина Ц и око 13 mg% фолата.
Напомена
Стреласте листове сличне кисељаковим има и врло отровна биљка козлац (лат.Arum maculatum). Листови козлаца, који избијају у рано пролеће, док су још ситни, могу заварати неискусне сакупљаче, јер су, иако по контурама слични кисељаку, сасвим другачије боје и конзистенције. У случају сумње на ову замену, не треба испробавати укус листа, јер отровни листови козлаца узрокују јако жарење, отицање и упалу слузнице уста.
^Blamey, M.; Fitter, R.; Fitter, A (2003). Wild flowers of Britain and Ireland: The Complete Guide to the British and Irish Flora. London: A & C Black. стр. 64. ISBN978-1408179505.
^Burlakoff, Nikolai (2013). The World of Russian Borsch: Explorations of Memory, People, History, Cookbooks & Recipes. North Charleston, SC: Createspace Independent Pub. ISBN978-1484027400.
^Екатерина Авдеева. Ручная книга русской опытной хозяйки. СПб, 1842 [Yekaterina Avdeeva. A Handbook of the Russian experienced housewife. St. Petersburg, 1842]
^Елена Молоховец. Подарок молодым хозяйкам. 1-е издание, 1861, с. 65 [Elena Molokhovets. A Gift to Young Housewives. First Russian edition, 1861, p. 65]
^Ochorowicz-Monatowa, Maria (1913). Uniwersalna książka kucharska z ilustracyami i kolorowemi tablicami odznaczona na wystawie hygienicznej w Warszawie w 1910 r. : przeszło 2200 skromnych i wytwornych przepisów gospodarskich i kuchennych z uwzględnieniem niezbędnych warunków odpowiedniej dyety codziennej hygieny oraz kuchni jarskiej (на језику: Polish). Warszawa / Lwów: E. Wende i S-ka.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Costea, Mihai; Tardif, François J.; Hinds, Harold R. „Polygonum”. Ур.: Flora of North America Editorial Committee. Flora of North America (online). eFloras.org. Приступљено 2019-05-10.
David J. Mabberley. 2008. Mabberley's Plant-Book third edition (2008). Cambridge University Press: UK. ISBN978-0-521-82071-4.
Craig C. Freeman and James L. Reveal. 2005. "Polygonaceae" pages 216-601. In: Flora of North America Editorial Committee (editors). Flora of North America vol. 5. Oxford University Press: New York, NY, USA. ISBN978-0-19-522211-1.
John Brandbyge. 1993. "Polygonaceae". pages 531-544. In: Klaus Kubitzki (editor); Jens G. Rohwer, and Volker Bittrich (volume editors). The Families and Genera of Vascular Plants volume II. Springer-Verlag: Berlin; Heidelberg, Germany. ISBN978-3-540-55509-4 (Berlin). ISBN978-0-387-55509-6 (New York)
Anthony Huxley, Mark Griffiths, and Margot Levy (1992). The New Royal Horticultural Society Dictionary of Gardening. The Macmillan Press,Limited: London. The Stockton Press: New York. ISBN978-0-333-47494-5
George W. Staples and Derral R. Herbst "A Tropical Garden Flora" Bishop Museum Press: Honolulu, Hawaii, USA. (2005)
Vernon H. Heywood, Richard K. Brummitt, Ole Seberg, and Alastair Culham. Flowering Plant Families of the World. Firefly Books: Ontario, Canada. 2007. ISBN978-1-55407-206-4.
Angiosperm Phylogeny Group (2009), „An update of the Angiosperm Phylogeny Group classification for the orders and families of flowering plants: APG III”, Botanical Journal of the Linnean Society, 161 (2): 105—121, doi:10.1111/j.1095-8339.2009.00996.x
Burke, Janelle M.; Sanchez, Adriana; Kron, Kathleen; Luckow, Melissa (2010). „Placing the woody tropical genera of Polygonaceae: A hypothesis of character evolution and phylogeny”. American Journal of Botany. 97 (8): 1377—1390. PMID21616890. doi:10.3732/ajb.1000022.
Sanchez, Adriana; Kron, Kathleen A. (2009). „Phylogenetic relationships of Afrobrunnichia Hutch. & Dalziel (Polygonaceae) based on three chloroplast genes and ITS”. Taxon. 58 (3): 781—792. doi:10.1002/tax.583008.
Спољашње везе
Медији везани за чланак Кисељак на Викимедијиној остави
Подаци везани за чланак Rumex acetosa на Викиврстама
_Rumex_acetosa_-_Habit.jpg)
.jpg)
