Кети живе у малим раштрканим групама, монголоидног су изгледа, али светлије пути. Лов, риболов и узгој ирваса типични су њиховој култури.
Име
Руси су их у 17. веку прозвали Остјацима, што је назив под којим је био обухваћен већи број несродиних сибирских народа. Касније су, да би се направила разлика између њих и других народа познатих под именом Остјаци, названи Јенисејски Остјаци, по реци Јенисеј чији су средњи и доњи ток насељавали.[2] Неколико година након стварања Совјетског Савеза, 1930-их, званично им је промењено име у Кети. Кетски аутоним (име којим сами себе називају) је Кет (у множини је Денг), што значи човек.[1] Кети са река Сим и Кас који су називали себе Југун, 1960-их су признати као посебан народ.
Историја
Верује се да су Кети на реку Јенисеј досељени пре око 2.000 година са југа, са неког места које је ближе планинама Западни Сајан, Источни Сајан и Алтај.[3] Први спомен о њима датира из 17. века, када Руси спомињу њихова племена Инбак, Земчак и Богден. Почетком 17. века кетска земља улази у састав Руског царства. Козаци из града Мангазеја 1607. на њиховој територији оснивају испоставу за прикупљање пореза, у облику крзна ласица, веверица и видри. Кети су пружили отпор али безуспешно.[1]
Кети, који су били полуномадски народ, су након доласка комуниста на власт у Русији и стварања Совјетског Савеза, почетком 20. века, у време колективизације, насељени у стална насеља.[1]
Кети су 2010. бројали 1.219 људи,[4] а насеља им се (више нису номади) налазе у Туруханском рејону: Келог, Серково, Бакланиха, Горошиха, Пакулиха, Туруханск и Мадујка, и у Евенкијском рејону: Суломај. Кети су као и остали монголоидни народи у Русији полурусификовани, што значи да носе руска имена и презимена. Мада је ово особина свих номада, као што Роми носе имена и презимена већинских народа у државама у којима живе.
Језик
Стручњак за кетски језик, Финац М. А. Кастрин, 1858. издаје прву граматику и речник кетског језика, који садржи и нешто материјала о котском језику.
