У европској традицији шегртовања, калфа године (нем. Wanderjahre), познате и као нем. Wanderschaft и нем. Gesellenwanderung, колоквијално нем. waltz, представља време путовања у трајању од неколико година након завршеног шегртовања за занатлије.^[1]

У средњем веку и ренесанси, када је систем еснафа још увек контролисао професије и занате у визуелним уметностима, Wanderjahre узимали су и сликари, зидари–архитеке и златари, био је важан за преношење уметничког стила широм Европе. Развој касномодерних нација и њихових граница унутар Европе није много утицао на традицију калфе све до 19. века.

Традиција датира из средњег века и присутна је у Француској, Скандинавији^[2] и земљама немачког говорног подручја.^[3] Обично три године и један дан је минимални период за приправника калфе. Занати у којима се та традиција задржала и данас обухватају покривање кровова, обраду метала, дрворезбарство, столарију, производњу млинара и музичких инструмената (укључујући и оргуље).

Док су калфа године оригиналне за занатлије, концепт се проширио и на друге професије. Као такав, свештеник би могао да крене на дуже путовање да би истраживао библиотеке манастира широм Европе и стекао шира знања и искуства.

Путничке књиге или Wanderbücher представљају значајан истраживачки извор који показују путеве миграција у раном периоду индустријализације у Европи. Путеви калфа често показују границе језика и религије које су ометале путовање занатлија Walz.