Казимир Гонсиоровски

Казимир Гонсиоровски
др Казимир Гонсиоровски, са породицом
Лични подаци
Датум рођења(1840-00-00)1840.
Пољска
Датум смрти2. јануар 1909.(1909-01-02) (68/69 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
ПребивалиштеКраљевина Србија
НационалностПољак
Научни рад
Пољемедицина

Казимир Гонсиоровски (Kazimierz Gąsiorowski, Пољака, 1840– Београд, 2. јануар 1909) био је лекар пољског порекла који је де свог радног века и живота провео на раду у Србији, као управника Опште државне болнице у Београду, члан Српског лекарског друштва од његового снивања, члан Главног одбора и потпредседник Српског друштвг Црвеног крста, резервног санитетски мајор и учесник три рата које је водила Србија.[а][1]

Живот и каријера

Рођен је 1840. године у Пољској, али место његовог рођења није познато. Медицину је студирао на факулктетима у Кијеву и Јени, и стекао диплому доктора медицине и доктора хирургије.[2]

Сазнавши да су Кнежевини Србији потребни лекари 1865. године упутио је молбу Министарству унутрашњих дела да буде запошљен на месту окружног или среског лекара.[3] Како му Министарство унутрашњих дела те године није услишило молбу, почетком 1866. године примљен је на рад у крушевачку општину у својству лекара под уговором,[4] са задатком да поред својих редовних редовних дужности, у Крушевцу обавља и дужност управник окружне болнице, а од лета 1868. године ординира и као једини лекар током прве бањске сезоне у Врњачкој Бањи.[5]

Из периода његовог живота и рада у Крушевцу остало је забележено да је 1869. године Општини крушевачкој поклонио десет дуката „са изјавомда се један велики торањски сат купи и на цркви свете Богородице а задужбини србског кнеза Лазара постави“.[6]

По „одобрењу“ кнеза Милана Обреновића на предлог министра унуташњих дела у периоду од октобра 1872. године до априла 1874. године, „обављао је дужност контрактуалног лекара Округа смедеревског.[7] Средине априла 1874. године, након што је поднео оставку на дужност лекара у Смедереву, наредбом министра унутрашњих дела постављен је за управника и лекара Београдске болнице уместо др Валенте, и на тој дужности остао до њеног претварања у Општу државну болницу 6. маја 1881. године.

Након што је указом Министарства унутрашњих дела од 21. априла 1879. године именован је за редовног члана Сталног лекарског одбора,152 исте године је са др Лазаром Докићем у Београду основао Прву српску повлашћену фабрику минералних вода.[8]

Казимир Гонсиоровски управник Београдске болнице

Казимир Гонсиоровски је управљао Београдском болницом у време када се у њој лечило око 1.200 болесника током године. Доминантну патологију и даље су чинила „унутрашња обољења“ лечена конзервативнимметодама али је хируршки начин лечења био све чешће примењиван. Тосу, истина, још увек биле операције „старе хирургије“ – венесекције,„отварање гнојница“, сутуре, пункције, екстирпације страних тела и неоплазми, литотомије и ампутације. У њиховом извођењу др Гонсиоров-ском су асистирале колеге – чланови Српског лекарског друштва дрВладан Ђорђевић (који је више пута био и оператор), др Лазар Докић, др Ђорђе Клинковски и др Прус Лисицки.

Јелена Јовановић Симић [9]

Када је на основу Закона о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља Кнежевин Србије од 30. марта 1881. године у Општој државној болници извршено ново постављења санитетских службеника, „за лекара одељења и привременог управника болнице“ постављен је др Лазар К. Лазаревић, дотадашњи физикус Округа београдског, уместо др Гонсиоровског,[10] који је остао нераспоређен (вероватно због проблема у вези са његовим држављанством).[5]

Како би решио статус др Гонсиоровског у државној болници министар унутрашњих дела је тражио мишљење Главног санитетског савета, да ли се др Гонсиоровски по новом санитетском закону може поставити за „активног“ управника или за контрактуалног. На овај захтев Савет је 11. августа 1881. донео позитивно мишљење, да се он може поставити на место активног управника.15 Истог месеца донета су два указа – један о разрешењу „шефа Одељења за унутрашње болести“ Опште државне болнице др Лазаревића са дужности привременог управника болнице, и други о постављењу др Гонсиоровског за управника Опште државне болнице и шефа Одељења за спољашње болести. [б]

Одељењем за спољашње болести руководио је до 1889. године када су реорганизацијокм из овог одељења основана два одељења – Хируршко и Одељење за кожне болести и сифилис.

Законом је било предвиђено да Општа државна болница има пет одељења али је она све до 1889. имала само два - Одељење за унутрашње и Одељење за спољашње болести. Те године основано је Одељење за кожне болести и сифилис под руководством др Јеврема Жујовића. Исте године за шефа Хируршког одељења постављен је др Војислав Суботић.

Након ове реорганизације др Гонсиоровски је у периоду од 1890. до 1891. године, обављао дужности управник Опште државне болнице и шеф Одељења за унутрашње болести.[5]

У заслужену пензију послат је 1891. године.[5]

Преминуо је у Београду 2. јануара 1909. године. Иза себе није оставио потомство пошто са супругом Јадвигом,[12] која је преминула 1898. године, за собом није оставио потомство. Његову заоставштину наследила је синовица, госпођа Јастшембскова, која је била крај његове самртничке постеље.[12] У спомен на свог покојног стрица после његове смрти она је поклонила хиљаду динара Фонду за сирочад Српског лекарског друштва.[12][13]

Напомене

  1. ^ Учесник оба српско-турска рат и Српско-бугарског рата
  2. ^ Општа државна болница у Београду је у то време званично имала само два одељења – једно за унутрашње, а друго за спољашње болести.[11]

Види још

Извори

  1. ^ Др Казимир Гонсиоровски (Kazimierz Gąsiorowski, 1840–1909) У: Јелена Јовановић Симић, Лекари Београдске болнице (1841–1881), 800 година српске медицине, Српско лекарско друштво Београд 2019. стр.137
  2. ^ „Протокол XXVIII-ог редовног састанка Главног санитетског савета 7. августа 1881“. Народно здравље 1881 Октобар 12;I(20):237.
  3. ^ АС, МУД – С, 1865, Деловодни протокол, 1926.
  4. ^ АС, МУД – С, 1866, Регистар.
  5. ^ а б в г Др Казимир Гонсиоровски (Kazimierz Gąsiorowski, 1840–1909) У: Јелена Јовановић Симић, Лекари Београдске болнице (1841–1881), 800 година српске медицине, Српско лекарско друштво Београд 2019. стр.137-140
  6. ^ Јавна благодарност. Србске новине 1869 Фебруар 15; XXXV (20):86.
  7. ^ Званични део. Српске новине 1872 Октобар 28;XXXX(129):781-782.
  8. ^ овановић Симић, Ј., Лукић Н. „Из историје индустријског развоја и историјемедицине у Србији 19. века: Прва српска повлашћена фабрика вештачких минералнихвода у Београду др Докића и др Гонсиоровског.“ Phlogiston, 26 (2018):137– 164
  9. ^ Др Казимир Гонсиоровски (Kazimierz Gąsiorowski, 1840–1909) У: Јелена Јовановић Симић, Лекари Београдске болнице (1841–1881), 800 година српске медицине, Српско лекарско друштво Београд 2019. стр.140
  10. ^ Службени део. Српске новине 1881 Мај 6;XLIX(98):621-622.
  11. ^ Протокол XXVIII-ог редовног састанка Главног санитетског савета 7. августа 1881. Народно здравље 1881 Октобар 12;I(20):237.
  12. ^ а б в Др Казимир Гонсиоровски (Kazimierz Gąsiorowski, 1840–1909) У: Јелена Јовановић Симић, Лекари Београдске болнице (1841–1881), 800 година српске медицине, Српско лекарско друштво Београд 2019. стр.139
  13. ^ XXXVIII Главни Год. Скуп – 12., 13., и 14. Септ. 1910. I Састанак“. Српски архив за целокупно лекарство 1910; (11):428. 139

Литература

  • Јелена Јовановић Симић, Лекари Београдске болнице (1841–1881), 800 година српске медицине, Српско лекарско друштво Београд 2019.

Спољашње везе