Крајем Савезничког рата, Рим је дозволио својим италијанским савезницима пуноправан статус у римском друштву и дао римско грађанско право свим италским народима.[2]
Италија је од свих провинција царства уживала највеће благостање, привредну и културну развијеност, односно друге благодати Pax Romana. Међутим, криза 3. вијека и све већи притисак варвара почиње погађати Италију која губи примат у односу на друге провинције, прије свега на истоку царства, поготово када је Константин Велики пријестоницу премјестио у Други Рим. Италија је, међутим, задржала своју јединствену управну структуру и након подјеле царства, када је припала Западу, а и након пада самог царства, под управом Одоакра, остроготских краљева и краткотрајном византијском влашћу. Велика сеоба Лангобарда553. године је, међутим, довела до стварања нових политичких ентитета на тлу Италије, односно политичке разједињености која неће бити уклоњена до уједињења Италије у 19. вијеку.
Извори
^Mommsen, Theodor (1855). History of Rome, Book II: From the Abolition of the Monarchy in Rome to the Union of Italy. Leipzig: Reimer & Hirsel.