Вук Бранковић, у драми приказан као поносан, принципијелан човек и родољуб, који једини одбија да се покори Турцима, али је од стране режима Лазаревића оглашен као издајник како би се пред народом оправдала косовска трагедија.
Кнегиња Милица, приказана као сурова жена спремна на све како би сачувала власт.
Патријарх Данило, њен саветник, приказан као лицемер и макијавелистички политичар. Проглашавање Вука за издајника је његова идеја.
Стефан Лазаревић, приказан као макијавелистички политичар у формирању.
Марко Краљевић, приказан као бестидна турска улизица и издајник, пропагатор реалне политике, који испод привидне доброћудности крије своје праве намере. Такође, врстан спортиста.
Оливера, Миличина кћи, и даље у жалости за Витомиром[а] и гневна на оца, чак и после смрти.
Учитељ мачевања, тајанствена личност која истовремено служи кнегињу Милицу, Марка Краљевића и султана Бајазита. На крају сазнајемо да му је право име Адем Краснићи.
Одступања од историје
У циљу сажимања драмске радње, смрт Вука Бранковића премештена је из 1397. у 1390. годину, у време када су Стефан Лазаревић и кнегиња Милица постали Бајазитови вазали, а Вук одбио то да учини. Уз то, ликови у драми говоре модерним језиком и користе модерне појмове (Марко Краљевић приказан је како ради склекове и прескаче вијачу, учитеља мачевања понављано називају тренером, итд).
Анализа
Драма Издајник припада циклусу Шеварлићевих драма са тематиком из српске средњовековне историје, које критичари[б] сврставају у такозвану Српску трилогију, заједно са драмама Пропаст царства српскога (из 1980), Косово (из 1988) и Змај од Србије (из 1994).[1] По речима самог писца, овом циклусу припадају и касније написане драме Издајник (из 2010) и Балкански гамбит (из 2013), пошто се у њима јављају исти ликови[в], а драмска радња се континуирано надовезује - Балкански гамбит представља пролог за Пропаст царства српскога, а Издајник се непосредно надовезује на Косово. Хронолошки, драме иду следећим редом и заједно чине тематску целину која се бави пропадањем старе српске државе:[2]
Иако се бави историјским личностима и догађајима, Издајник ипак није класична историјска драма: полазећи од историјских чињеница и народног предања, ова драма успоставља симболичку везу и аналогију српске националне историје са модерном српском и југословенском[г] политичком ситуацијом.[1]
Жанр ове драме најбоље је дефинисао сам аутор, који све драме Српске трилогије описује као фарсичнепараболе, у којима се истражују законитости и константе српске историје - пре свега циклуси пропадања и уништења српске државе, питања односа стварности и званичне српске историје, као и питања ирационалног, митоманског односа српског народа и његових вођа према властитој прошлости и садашњости.[1]
Напомене
^Витомира, јунака из првих борби против Турака, Лазар је погубио у драми Косово.
^Оливера Стојановић, Бошко Сувајџић, Д. Ч. Јовановић и други.
