Још 1936. године учествовао је у осмодневном штрајку грађевинских радника, а у мајском и септембарском штрајку грађевинских радника 1940. истакао се као способан организатор. Учествовао је и у великим демонстрацијама поводом окупације Аустрије, Чешке и Пољске и у великим демонстрацијама против високих цена 1939. у Љубљани. Био је и један од организатора „Делавске ентоности“, коју су комунисти организовали после распуштања напредних синдиката. У исто време био је сарадник војне комисије при Централном комитетуКП Словеније.[1]
Октобра1940. године, неколико дана после завршеног штрајка, Иван је био позван на војну вежбу. Тамо је међу војницима стварао прва револуционарна језгра, иако је био под сталном присмотром. Кратко време по повратку из војске, он је у свом стану у Томачеву, размножио проглас ЦК КПС који је позивао на одбрану отаџбине и разносио га на уговорена места.[1]
У првим данима окупације, организовао је скупљање оружја и организовао прве акције отпора. Био је један од организатора Освободилне фронте међу грађевинским радницима и у свом родном крају. Јуна1941. године, постао је члан војног комитета за љубљански округ и члан мобилизационе комисије. По оснивању „Народне заштите“ био је први војни референт Окружног одбора Ослободилачког фронта за Љубљану.[1]
Фебруара1942. године, основано је Повереништво ЦК КП Словеније, које је имало своје седиште у Љубљанској околини. Секретар Повереништва био је Борис Крајгер, а чланови Иван Кавчич Нанде и Франц Равбар Витез. Поред политичких и војних задатака Повереништво је имало и дужност да одржава све везе које је ЦК КПС имао са словеначким покрајинама, са ЦК КПЈ и Врховним штабом Југославије, па чак и радио-везу с Москвом. Те је везе углавном одржавао Нанде.[1]
Маја 1943. године, именован је за заменика политичког комесара Главног штаба НОВ и ПО Словеније. При нападу на италијански положај у месту Села код Жумберка, близу Требња, Кавчич је 13. јула 1943. погинуо погођен непријатељском гранатом. После рата сахрањен је у Гробници народних хероја у Љубљани.[1]
