Земљаник (лат.supam Zemlenyk), је историјска су област која је настала у средњем вијеку као посебна управна цјелина бановине Босне. Обухватала је дио простора између ријеке Врбаса на истоку, Сане на западу и Лијевча поља на сјеверу. Централни дио жупе заузимао је прост око данашње Бања Луке. Земљаник се у историјским изворима први пут помиње 1287. године у повељи српског бана Пријезде Првог, гдје бан даје у мираз жупу Земљаник својој ћерки и њеном мужу Стефану Бабонићу, са свим својим селима и кметовима.
Положај и историја
Жупа Земљаник је била најсеверозападнији дио средњовјковне Бановине Босне, заузимала је простор од Врбаса, те Мајдана, Кмећана, Вилуса, Хазића, Павића, Соколова на домак Сане, Стражица, Ораховљана и Поникви (Понора), са друте стране.[1]
Жупа се граничила са западне стране са жупом Саном, док се са јужне стране граничила са дијеловима жупа Луке и Баница, на истоку са жупом Врбања, те сјевероистока са жупом Глаж.
У вријеме досељавања Словена на Балканско полуострво, простор жупе Земљаник населили су Срби, па је жупа била у саставу Србије до 10. вијека, када је власт преузела Византија, а затим се вратила поново у окриље српске државе под вођством краља Константина Бодина. После смрти краља Бодина жупа прелази у руке Угара, па Византије до 1188. године. Од времена Кулина жупа постаје чвршће везана за Бановину Босну.[2]
Са јачањем и ширењем посједа племићке куће Бабонић, који су гајили претензије према сливу Врбаса, бан Пријезда Први Котроманић ради јачег дипломатског положаја склапа брачне везе између његове ћерке и прворођеног сина бана Бабонића Трећег, Стефана. Тако се у историјским списима жупа се први пут помиње у даровници бана Пријезде, 8. маја1287. године, када бан даје у мираз жупу Земљаник својој ћерки и њеном мужу Стефану Бабонићу.[3]
У име Свете Тројице и нераздељивог им јединства. Ми Пријезда, уз Божју сагласност бан босански, свим Христовим вјерницима упућујемо поздрав у спаситељу свих. Пошто се оно што чине и спроводе владари са великом снагом увјек мора поштовати од стране вјерних поданика, одиста желимо да се, овом исправом, свима да на знање да смо, свјесном намјером и жељом нашег срца, онако како приличи да отац учини вољеном сину, и уз добру вољу наших синова Стјепана, Пријезде и Вука, те такође уз сагласност великаша и властеле наше државе, извјесну нашу земљу, то јест читаву жупу звану Земљаник, са свим што се од ње добија и што јој припада, са селиштима и селима и сасвим људима који у њима живе и који ће се тамо окупити, дали, даровали и доделили најдражем нашему зету и сину у Богу, а прворођеном сину племенитог и часног мужа бана Стјепана, и најдражој нашој ћерки, његовој супрузи, а преко њих и њиховим наследницима и потомцима њихових наследника да је имају, држе и са вјечитим правом, неопозиво поседују слободно, сигурно и у целости, у миру и спокојству у онимграницама, међама и оквирима у којима су је наши преци, као и ми сами, поседовали досада. Одломак из повеље бана Пријезде[4]
Није познато колико су дуго Бабонићи држали жупу под својом власти, али су их потиснули Хрватинићи за које се зна да су најкасније овладали овим простором 1323. године.[5] Земљаник се последњи пут помиње 1434. године у повељи војводе Доњих Краја Ђурђа, синовца великог војводе Хрвоја.[6]
