PROFILPELAJAR.COM

Лујза Елизабет-Виже Лебран
Лујза Елизабет-Виже Лебран
	Лујза Елизабет-Виже Лебран, аутопортрет
Датум рођења	16. април 1755.
Место рођења	Париз, Краљевина Француска
Датум смрти	30. март 1842. (86 год.)
Место смрти	Париз, Француска

Лујза Елизабет-Виже Лебран (фр. Élisabeth Vigée Le Brun; Париз, 16. април 1755 - 30. март 1842) била је француска сликарка^[1] , најзначајнији портретиста 18. века, а по мишљењу многих уметника и и један од технички највештијих портретиста свог доба.^[1]

Уметнички стил који језаступала на својим радовима је рококо, са елементима неокласицизма.^[2]

За време своје сликарске каријере насликала је 600 портрета и 200 пејзажа, а неке њене слике се налазе у власништву највећих музеја, као што је Лувр у Паризу, Ермитаж у Санкт Петербургу, Национална галерија у Лондону, Метрополитену у Њујорку...^[3]

Детињство и младост

Рођена је 1755. године у Паризу, Француска. Отац, Луј Виже, био је сликар и члан академије, а мајка, Жан Мисин, фризерка. Првих пет година провела је на селу. Потом је пресељена у школу манастира Светог Тројства у Паризу. Тамо је показивала да има талента за сликање цртајући по зидовима, свескама... Отац, одушевљен једним од њених цртежа, вратио је кући и почео је подучавати сликању. Међутим, Луј Виже умро је када је Елизабет имала 12 година. Касније почиње да ради као помоћница очевог пријатеља, сликара и песника Пјера Давесана, који је и подучавао о сликарству. Већ у петнаестој години, Елизабет је добро зарађивала цртајући портрете богатих. Да би унапредила своје вештине она је обилазећи галеријебележила и копирала дела старих мајстора као што су Рубенс, Ван Дајк, и Рембрант. Године 1775. Елизабета је добила прилику да понуди два портрета Краљевској уметничкој академији, а исте годинепостаје и члан академије. Године 1783. примљена је за редовног студента за сликарство и вајарство. Исте године на академију је примљена и њена највећа супарница - Аделада Лабиј-Гијар. Професор им је био Габријел Бријар Верне.

1776. године је добила и свој први краљевски налог, да наслика портрет грофа Провансе, будућег краља Луј XVIII.

Након што се њен очух повукао из посла преселили су се у хотел Де Луберт у Паризу, где је она упознала Жан-Батиста, сликара и трговца уметничким делима, који јој је помагао и позајмљивао неке слике како би их она копирала и напредила своје вештине. Након шест месеци сарадње Жан је питао Елизабету да се уда за њега. Елизабета је била у дилеми зато што пре тога није размишљала о браку и имала је сталне приходе, али је на мајчин наговор и подстакнута жељом да се одвоји од очуха кога није волела пристаје на предлог.^[4]

Рад до Француске револуције

У јануару 1776. године, тада двадесетогодишња Елизабета се удаје за Жан-Батиста Пјера Лебрана. Пошто је био велики боем и коцкар, Жану је био потребан новац због чега му је било у интересу да прогура Елизабету у уметничком свету. Две године касније су купили хотел Де Луберт. Пет година касније Елизабета у фебруару рађа Жан-Жули-Луиз. Њена слава проширила се све до француске краљице Марије Антоанете која јој је затражила да јој нацрта један портрет.^[1] Између њих две је створено пријатељство које ће потрајати све до почетка Француске револуције. Године 1779. Елизабета је проглашена за дворског сликара. Урадила је преко тридесет портрета Марије Антоанете и њене породице. Као Маријин портретиста се још више пробила у кругове европске аристократије и постаје позната широм Европе.^[5]

Њен муж је имао разне прељубничке и коцкарске афере, што је кренуло и њу да доводи у финансијске проблеме наредних година, али су и обилазили Фландрију и Холандију где се сусретала са делима фламанских мајстора што је инспирисало да проба нове технике рада.

Избијање Француске револуције натерало је Елизабету да у ноћи између 5. и 6. октобра 1789. године напусти Париз. Њен муж који је остао у Паризу је тврдио да је она отишла у Италију на усавршавање. У Европи је већ била довољно позната па је сликала портрете владара у Риму, Бечу, Лондону, Санкт Петербургу...

Европска слава

Из Француске је прешла у Италију где је неко време обилазила цркве и галерије како би видела радове познатих уметника и чија су дела утицала на њен дугогодишњи рад. После пропутовања се сместила у Рим, где је била гост и у Академији сликарства, а посетила је и кардинала Берниса, а присуствовала је и папином благослову током Ускрса.

Током трогодишњег боравка у Риму доста је радила и обилазила знаменитости, а доста се и дружила са људима француских аристократских породица који су прогнани из домовине уточиште такође нашли у Риму. Касније је у Напуљу сликала и портрет краљице Напуља, Марије Каролине, сестре Марије Антоанете и њене четворо деце.

Касније је током боравка у Италији иабрана за члана Академије у Парми и Академије Сан Лука у Риму. Након Италије Елизабета одлази у Аустрију.

У Аустрији је боравила око две и по године и за то време је и тамо сликала портрете многих аристократа и чланова краљевске породице.

После Беча одлази у Русију, где је боравила од 1795. године до 1801. године и тамо је била лепо прихваћена од стране племства и сликала је бројне аристократе, укључујући и бившег краља Пољске Станислава II.

Након боравка у Санкт Пњтербургу и краћих задржавања у Пруској и Берлину и ангажовања њеног бившег мужа и других чланова породице издејствовала је да се њено име уклони са листе контрареволуционара како би могла да се врати у Француску.

Коначно се јануара 1802. године, након 12 година одсуства враћа у Француску, где је њен повратак у штампи био поздрављен са усхићењем. Као додатна помоћ приликом враћања у Француску била је и иницијатива 225 познатих европских сликара да јој се омогући повратак у домовину. Исте године је тражила од бившег мужа повраћај мираза чије су коцкарске навике истрошилезначајан део њеног богатства које је имала током каријере у Француској.

Године 1805. сликала је портрет Каролине, сестре француског цара Наполеона Бонапарте. Од зараде је купила кућу у Лувсјену. Кућа јој је одузета 1814. године, па се поново преселила у Париз. Године 1813. умире њен бивши муж, 1819. ћерка, а 1820. брат Етјен. Године 1835., у својим осамдесетим годинама, уз помоћ своје две нећаке објављује мемоаре у три тома под називом "Сувенири". Примљена је у академије лепих уметности у Риму и Санкт Петрограду. Насликала је портрете више чланова породице царице Катарине Велике. Сликала је и портрет лорда Бајрона, а 1807. године примљена у академију лепих уметности у Женеви, Швајцарска.

Смрт

Елизабета Виже је умрла 30. марта 1842. године у 87. години живота. Сахрањена је на лувсјенском гробљу у близини свог некадашњег дома. За живота насликала је преко 660 портрета и око 200 пејзажа. Елизабетина дела налазе се у најугледнијим светским музејима и приватним збиркама (Версај, Лувр, Лондонска национална галерија уметности, Ермитаж, музеј лепих уметности у Њујорку, Сан Франциску, Минеаполису...).^{[тражи се извор]}