Друштвена Богословско-учитељска школа

Друштвена Богословско-учитељска школа, коју су такође називали Светосавска Вечерња Богословско-учитељска школа основана је 1890. године у Београду, а настава је кренула почетком наредне године. Школа је била активна кратко и радила је до 23. августа 1891. године, када је затворена.[1] Припремала је свештенике и учитеље, који су требали да врше службу неослобођеним деловима Србије. Школа је основана под директним утицајем Друштва Светог Саве, које је и раније оснивало школе и велике напоре полагало у образовање младих Срба.

Школа

Сама школа била је смештена у Друштвеном Дому, а уз школу је био установљен и пансионат у коме су живели сви ученици школе, њих четрдесет и два.[1] Циљ ове школе био је спремање кандидата за свештенички и учитељски позив у неослобођеним крајевима Србије. У ову школу примани су ученици који су завршили Приправну школу, али и они коју су завршили неку другу средњу школу.

Оснивање ове школе и њен наставни програм одобрило је Министарство просвете и црквених послова и Министарство иностраних дела, тако да су предавања у школи почела већ почетком јануара 1891. године. По пројекту управника школе прописана су и правила за примање питомаца, као и правила за унутрашњу управу питомаца. По тим правилима у ову школу примани су ученици из свих крајева српских и то само они који су имали препоруке од својих општина или познатих лица.[1] Ученици нису могли бити млађи од 12 нити старији од 17 година, морали су имати завршену основну и макар два разреда било које средње школе. У собама, разредима, трпезаријама морали су се понашати по прописаним правилима. За упис у школу полагао се пријемни испит, а школовање је трајало четири године.[1] За све ученике прописано је било нарочито одело, од српских тканина и прерађевина. Били су на тај начин униформисани и сви су носили исте кожне опасаче са великим месинганим грбом за закопчавање. По завршетку ове школе питомци су добијали новац за путни трошак и по један пар новог одела, а били су обавезни да у своме крају служе као свештеници или учитељи.[1] Они који нису били подобни за прописане науке, могли су код Друштвених мајстора изучити занат по свом избору, а имали су издржавање као и други питомци. Њихова зарада уносила се у Друштвену касу, а када би изучили занат, куповали би им се алати и давала одређена сума, у име капитала, за отварање радње у свом крају.[1]

Предмети

У овој школи изучавали су се следећи предмети[1]:

  • Српски језик
  • Паметарница Срба
  • Старосрпски (Словенски) језик
  • Паметарница српске цркве
  • Паметарница Старозаветне и Новозаветне цркве
  • Паметарница српске књижевности
  • Катихизис
  • Обредословље
  • Наравствено Богославље
  • Земљопис
  • Природне науке (Зоологија, Ботаника, Минералогија, Физика, Хемија и Домаћа технологија)
  • Општа паметарница
  • Рачун с космографијом
  • Пољска привреда
  • Педагогија
  • Методика и рад у школи
  • Наука о чувању здравља и лечење у Срба
  • Турски језик
  • Француски језик
  • Црквено певање и црквена правила
  • Краснопис и цртање, геометријско и слободоручно
  • Телесно вежбање

Акценат је свакако био на учењу српског језика и његовом очувању. У школи су сваке недеље и у време каквог празника држане ђачке забаве, на којима су певане песме из разних крајева, декламовало се, говориле се и читале беседе и други ђачки писмени састави.

Школска слава био је Свети Сава, који се свечано прослављао уз присуство много народа. Школа је уживала велике симпатије међу народом и међу њеним ученицима. Ипак, и поред тога школа је била кратког века, само шест месеци након отварања била је затворена. Затварање ове школе испратили су неки од најзначајнијих часописа тог времена и јавност је била узрујана због овог догађаја.[1] По затварању, школа је своје питомце разаслала по другим државним школама.

Види још

Референце

  1. ^ а б в г д ђ е ж Хаџи Васиљевић, Јован (1936). Споменица друштва Светога Саве (1886-1936). Београд: Штампарија Драгомира Поповића. стр. 311—318. 

Литература

Спољашње везе