PROFILPELAJAR.COM

Помесни сабор Неокесаријски (грч. Συνοδος εν Νεοκαισαρεια τη κατα Ποντον) је одржан 315. године. На њему је учествовало око двадесет епископа и донео је петнаест канона о црквеном поретку и моралу хришћана^[1].

Сабор у Неокесарији је био помесни сабор хришћанске цркве који се одржао у Неокесарији, непосредно пре Анкирског сабора. Сабором је председавао Виталије Антиохијски, који је умро 319. године. Из тог разлога, време одржавања сабора се датује 315-319. године^[2].

Сабор је усвојио 15 правила, која су постала део општег кодекса црквеног права у Православној цркви. Главна питања која је сабор разматрао укључивала су норме које се тичу брака, морала и црквеног управљања. Сабор је посебно решио низ питања везаних за крштење^[3]:

Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на покајање.
Жена, ако се уда за два брата, да се искључи (из заједничке молитве) до смрти; али ако, при смрти каже да ће, кад оздрави, раскинути брак, нека због човекољубља добије (поступак) кајања. А ако умре жена у таквом браку, или муж, ономе (брачнику) који преостане, тешко ће бити покајање.
За оне који више пута ступају у брак, одређено време (кајања) познато је; али понашање и вера њихова скраћује (то) време.
Ако неко зажели (неку) жену и намери с њоме да спава, али му се замисао не оствари, очито је да га је благодат (Божја) избавила.
Оглашени, ако улази у Цркву и стоји у реду оглашених, па сагреши, ако је међу онима што клече, нека, више не грешећи, пређе у слушаоце (Св. Писма); а ако и као слушалац још греши, нека буде изагнан из Цркве.
За трудну жену – треба је просветлити (крштењем) кад год она хоће. Јер породиља у томе (= Крштавању) не заједничари са рађаним (дететом), пошто свако показује своју слободну вољу за исповедање вере.
Презвитер на свадби другобрачнога да не седи на гозби. Јер ако се од другобрачнога тражи покајање, какав ће бити (положај) презвитера који је, гошћењем (са њима), одобрио те бракове?
Ако жена некога, који је (још) лаик, учини прељубу и јавно буде изобличена, такав не може бити примљен у (свештену) службу. Ако (жена) после његовог рукоположења учини прељубу, дужан је да је отпусти (= разведе се); а ако са њоме живи (и даље), не може вршити поверену му службу.
Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
Исто и ђакон, који је упао у такав исти грех, нека буде (само) у чину црквенослужитеља.
Презвитер да се не рукополаже пре тридесет година, макар био и човек веома достојан, него нека сачека. Јер и Господ Исус Христос је у тридесетој години био крштен и почео учити.
Ако је неко у болести просветљен (Крштењем), не може бити произведен за презвитера; јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим (= изузетно може) због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи (= клирика).
Сеоски презвитери не могу приносити (Литургију) у градској Цркви (ἐν τῷ Κυριακῷ = у Господњем /Храму/), кад је присутан епископ или градски презвитери, нити давати Хлеб и Путир (= Причешће) у време молитве. А ако су они одсутни, па је дотични позван (у град) ради молитве, нека даје (Причешће).
А хороепископи су (постављени) по обрасцу Седамдесеторице (Апостола), па као саслужитељи (епископа), због њиховог старања о сиромасима, почаствовани су да приносе (Литургију и у граду).
По канону треба бити седам ђакона, макар био и велики град.