Други диверзантски батаљон НОВ и ПО Хрватске формиран је формиран крајем августа 1943. је у селу Аугуштановац у Покупљу и састојао се од три чете: сисачко-банијске, карловачко-кордунашке и туропољско-посавске. Имао је 132 борца и руководиоца. За команданта батаљона именован је Мићо Булат, а за политичког комесара Драго Мелех. Заменик команданта био је Раде Кукић, а заменик политичког комесара Павле Бунчић.

Формирање батаљона представљало је нову фазу у организацији диверзантских дејстава. У претходном периоду, диверзантским акцијама бавиле су се неспецијализоване јединице (одреди, чете и батаљони), или специјализоване диверзантске групе у њиховом саставу. На територији Хрватске формирана су три диверзантска батаљона (Први, Други и Трећи). Они су се налазили под командом Диверзантске секције Главног штаба НОВ и ПО Хрватске и штабова корпуса и оперативних зона на чијој територији су били базирани и извршавали задатке.

Други диверзантски батаљон био је потчињен Диверзатској секцији Главног штаба НОВ и ПО Хрватске и штабу Четвртог корпуса НОВЈ. Дејствовао је на оперативном подручју Четвртог корпуса (Жумберак, Покупље, Туропоље, Банија, Кордун, Цазинска крајина и Лика).

Чете Другог диверзантског батаљона имале су следећи распоред и задатке:

• 1. чета (сисачко-банијска) изводила је акције на пругама Лекеник-Сисак-Суња-Дубица, Суња-Костајница и Босански Нови-Бихаћ;
• 2. чета (карловачко-кордунашка) изводила је акције на пругама Карловац-Сушак и Карловац-Љубљана;
• 3. чета (туропољско-посавска) изводила је акције на пругама Загреб-Сисак, Загреб-Вараждин, Загреб-Карловац и Загреб-Крапина^[1].

Након капитулације Италије у састав 2. чете (карловачко-кордунашке) ушло је 13 бораца диверзаната самосталне Приморско-горанске диверзантске чете, која је изводила акције на прузи Огулин-Сушак.

Укупно бројно стање 2. диверзантског батаљона, према извештају од 22. фебруара 1944, износио је 138 бораца и руководилаца^[2].

• Бошњак, Љубомир (1983). ДИВЕРЗАНТСКА ДЕЈСТВА У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ 1941-1945. Београд: Војноисторијски институт. Архивирано из оригинала 11. 09. 2011. г. Приступљено 12. 07. 2011.