Драгомир Јанковић |
---|
Драгомир Јанковић |
|
Датум рођења | (1867-08-13)13. август 1867. |
---|
Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
---|
Датум смрти | 24. март 1942.(1942-03-24) (74 год.) |
---|
Место смрти | Београд, Окупирана Србија |
---|
Занимање | књижевник, критичар, дипломата |
---|
Драгомир Јанковић (Београд, 13. август 1867 − Београд, 24. март 1942) је био српски књижевник[1], дипломата, позоришни критичар[2][3] и преводилац. Два пута је био секретар Министарства иностраних дела.
Каријера
Даргомир је 1899. дипломирао на историјско филолошком одсеку Велике школе, а после студирао филозофију у Бечу, Берлину, Лондону и Паризу. Био је аташе посланства Србије у Лондону, секретар Министарства иностраних дела у два наврата (1898−1900) и (1903−1906), био је драматур и управник Народног позоришта у Београду,[4][5] на тој позицији наследио је Милована Глишића. Такође је био посланик Србије у Берлину.
Књижевни рад
Драгомир је писао приповетке и огледе из књижевности, а најпознатији је по својим позоришним критикама. Чланке је објављивао у Отаџбини, Виделу и Српском књижевном гласнику. Као преводилац превео је роман Давид Коперфилд Чарлса Дикенса, Задовољства у животу од Лобокова, једну Шекспирову драму (није штампана) и две комедије Александра Диме Сина, као и Сентиментално путовање Лоренса Стерна и Дарвин Ла Дантеа Феникса.
Дела
- Слике из живота З, Надничарка (1898)
- Гетеов свет (есеј) рукопис
- Вуле Пупавац (критика) рукопис
Извори