Из тог љотићевског завода, у коме је било изоловано 1.270 омладинаца са подручја читаве Србије, Драган Марковић је побегао у партизане, а из НОВЈ је изашао са одликовањима и са чином.
Започео је студије на Правном факултету, па прешао на журналистику на Новинарско и дипломатској високој школи основаној 1948, а укинутој 1953. године (једна од претеча Факултета политичких наука. Новинарством се почиње бавити 1947. у листу „Крила армије“ (1947—1952), па прелази у „Борбу“ (1952—1954), затим у „Комунист“, па у лист „Политика“, где су га запазили у текстовима из свакодневног живота, које су тада стари новинари звали „друштвена хроника“.
Добио је југословенску награду за публицистику у Загребу 1965. године за књигу „Јесмо ли људи“ по истоименом тексту који је написао у листу „Политика“ (сурова прича о насилном исељавању једне радничке породице усред зиме из једне мансарде).
Био је главни уредник дневног листа „НИН“ од 1975. до 1981. године, а од 1982. до 1986. године уредник дневног листа Политика. Био је посланик у скупштини Србије и члан Централног комитетаСавеза комуниста Србије. Био је и члан Савезног одбора Савеза новинара Југославије у периоду од 1976. до 1981. године.
Написао је следеће књиге:
Хроника у Београду под окупацијом
Забрањени живот (по овом делу је настала серија Отписани)
Фабрике радницима
Јесмо ли људи
Тито - живот и рад
Истина о Голом отоку
Јосип Броз Тито и Голи Оток
Осим политике и новинарства , најпознатији је и по писању сценарија за серије Отписани (1974) и Повратак отписаних (1978).
