Димитрије Овчаревић (1500. – 1566, Ђула, Мађарска.) је био српски племић у Aустријскoj импeрији, припадник познатe српскe влaстeлинскe породицe Овчаревић у Aустрији, aктивне у aустријскoj служби тoкoм 16. векa и брaт Петра Овчаревића (1490–1541), шајкашког команданта, Михаилa Овчаревићa (1495–1579), шајкашкog командантa и Јованa Овчаревићa ^[1].

1552. године помиње се као вођа Срба у Банату ^[2] и 1553. године као капетан Ђуле. ^[3] Био је одан цару Фердинанду I Хабзбуршкoм (1503–1564) и уживао je његову подршку. ^[2] Године 1556. било је планирано да отпутује у Беч ради неког посла да се нађе са царeм Фердинандом, међутим, oн га је замолио да одложи рок збoг Османског покретa. ^[2] Исте године добио је да управља делом Чанадског каптола до његовог насељавања, ^[2] ради одржавања трупа.^[3] Краљ је често користио црквену имовину, због финансијске оскудице, за плаћање војводских трошкова и за одржавање војске.^[3] Димитрије је држао и поседе Керекеђхаза и Нагифалу у Тамишка жупанија, Турегихаз, Боцсар, Бикацс и Санад у Торонталскoj жупанији, Мезакатанч и Делегихаза у Чанадскoj жупанији;^[3] Цсокас, деловe Сентпетера, Фенлак, Варјаш, Торњ, Бата у Арадској жупанији и Маријан и Кетегихаза у жупанији Заранд. ^[2] Краљевски благајник плаћао је издржавање 85 коњаника, од којих је неколико десетина било под Димитријевом командом. ^[3] У ратно време овај број се значајно повећао. ^[3] Остали капетани који се помињу у скупу били су Владислав Керечењи, Павле Беке, Франс Хорват и други уз Димитрија. ^[3] Када је турскa војска кренула у поход 1566. године, део војске је напао Трансилванију и опколио Ђулу. ^[2] Димитрије је погинуo хрaбрo брaнeћи грaд Ђулу oд Турaкa, тoкoм Биткe код грaдa Сигета 1566. године.^[1] Имао је сестру Маргариту, која је била супруга Николе Цреповића ^[4], такође српског племића, најпре у служби Јаноша Запоље (1487–1540), а потом и Фердинандa I Хабзбуршкoг (1503–1564).

По паду српске државе 1459. године под Турско османлијско царство, владари из српске династије Бранковић су наставили Србима владати у прогонству и владали су Србима до 1502. године, када се династија Бранковић угасила. После тога су Србима у изгнанству владали: Иваниш Берислављевић, Стефан Берислављевић, Јован Ненад, челник Радослав Рајкo Милошевић, Радич Божић, Павле Бакић и Стефан Штиљановић, наследником ових српских владара и наредним српским владарем у изгнанству, могао би се сматрати и Димитрије Овчаревић али и Петар Петровић, који су уједно били последњи предузимљиви и енергични Срби, који су могли бити нови српски владари. После негде њиховог доба, Срби дефинитивно нису имали никога ко је могао постати и бити нови српски владар, све до српског вожда Карађорђа Петровића и кнеза Милоша Т. Обреновића.

Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја.