Дворац Золочив

Дворац Золочив
Опште информације
МестоЗолочив,  Украјина
Врста споменикаЗамак
Време настанка15. век

Дворац Золочив (укр. Золочівський замок) је био резиденција племићке породице Собјески на брду и ушћу две реке у југоисточном делу Золочива, у садашњој Лавовској области.

Историјат

Дворац Золочив, као правоугаону тврђаву, је 1634—1636. саградио Јакуб Собјески радом поробљених кримских Татара.[1] Састојао се од зидова у тадашњем холандском стилу са четири петоугаоне куле на сваком углу и велике палате. Кинеска палата, ротонда и љубичасте боје окружена једноспратним крилима је додата касније као поклон Јана III Собјеског његовој супрузи, краљици Марији рођеној у Француској.[2] Капудан паша је заузео дворац 1672. после шестодневне опсаде од стране Османског царства, а три године касније османска војска.[3] Након смрти Јакова Лудвига Собјеског дворац је 1737. припао династији Радзивиљ, а 1801. грофу Лукашу Комарницку Павликовицу. Његови наследници су дворац продали 1834. године, а у 19. веку је адаптиран и коришћен као болница и касарна.[3] Претворен је у затвор 1872. и тако је коришћен током инвазије на Пољску. У оквиру дворца се налази капела у част жртвама НКВД-а. Хиљаде људи који су припадали јеврејској вероисповести су одведени из Золочива и убијени од Немаца приликом избијања операције Барбароса. Од 1985. године је дворац под надзором Лавовске уметничке галерије. Недавно је реконструисан и отворен за посетиоце. Садржи више од двадесет и пет европских грбова, лустере од костију диносауруса и реплику краљевске круне из 13. века, слична круни Данила Галичког.

Галерија

Референце

  1. ^ „About Zolochiv castle”. Готель-Ресторан "Золота Підкова" Золочів (на језику: енглески). 2016-04-23. Приступљено 2024-03-30. 
  2. ^ „Zolochiv castle | lviv.travel”. lviv.travel (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-30. 
  3. ^ а б „Zolochiv castle – drama and beauty – Blog about tours to Ukraine” (на језику: енглески). 2021-04-26. Приступљено 2024-03-30. 

Литература

  • Памятники градостроительства и архитектуры Украинской ССР. Киев: Будивельник, 1983—1986. Том 3, с. 132.