Данило Лазовић
Данило Лазовић
Лични подаци
Пуно име	Данило Лазовић
Датум рођења	(1951-11-25)25. новембар 1951.
Место рођења	Бродарево, НР Србија, ФНР Југославија
Датум смрти	25. март 2006.(2006-03-25) (54 год.)
Место смрти	Београд, Србија, Србија и Црна Гора
Узрок смрти	инфаркт
Држављанство	Србија и Црна Гора
Религија	Православље
Универзитет	Драмске уметности у Београду
Занимање	Филмски, телевизијски и позоришни глумац
Породица
Супружници	Бранка Лазовић
Деца	Јелена Вук Милена Милош
Рад
Активни период	1973—2006.
Битне улоге	Породично благо — Богољуб Гагић Черчил Срећни људи — Шћепан Шћекић Тимочка буна — Краљ Милан Обреновић Свето место — Дорос
Веза до IMDb-а
Награде Остале награде Стеријина награда за глумачко остварење Статуета „Ћуран”

Данило Лазовић (Бродарево, 25. новембар 1951 — Београд, 25. март 2006) био је српски и југословенски филмски, телевизијски и позоришни глумац.

Завршио је Гимназију у Прибоју. Дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, 1974.^[1]

Прву значајнију улогу остварио је у ТВ серији „Отписани“ (1974).

Био је један од најпопуларнијих домаћих драмских уметника. Глумио је у великом броју филмова и позоришних представа. Остао је упамћен по улози Шћепана Шћекића у српској ТВ серији Срећни људи (1993—1996), захваљујући којој је стекао велику популарност у Србији, па и шире.^[2]

Значајнији филмови: „Двобој за јужну пругу“ (1978), „Лаф у срцу“ (1981), „Лазар“ (1984), "Најбољи" (1989), „Последњи круг у Монци“ (1989), „Мала (филм)“ (1991), „Три карте за Холивуд“ (1993), „Јагода у супермаркету“ (2003).

Значајније ТВ серије: „Бољи живот" (1988), „Заборављени" (1990), „Крај династије Обреновић" (1994), „Срећни људи" (1993—1996), „Породично благо" (1998—2001), „Стижу долари" (2004—2005).

Иза себе је оставио супругу Бранку и четворо деце: Јелена, Вук, Милена и Милош.^[3]

Био је велики родољуб и залагао се за враћање Вјеронауке у основне и средње школе и увођењем сељачког васпитања.Био је такође и велики монархиста и залагао се за повратак Краљевине.^{[тражи се извор]}

Био је члан ансамбла Народног позоришта у Београду до 2001, али је играо и у многим другим позориштима, укључујући Атеље 212 и Звездара театар (у чијих је осам представа играо близу шест стотина пута, највише у Ковачевићевој „Клаустрофобичној комедији“ и Павловићевој „Малој“, која је имала и филмску верзију), као и сцене Студентског културног центра и других алтернативних сцена.

У Народном позоришту је остварио велики број улога,^[4] међу којима су Милош (Патка из врта краља Густава, Ж. Јовановића), Аранђел (Звоно за нашег професора, В. Ивановића), Бурнизијем (Суђење госпођи Бовари, Г. Флобера), Богослав (Руке Зане Марије, Ж. Ануја), Реља (Међа вука манитога М. Бећковић), Милутин Бојић (Госпођа Олга, М. Бојића) и Пуковник Скалузоб (Невоље због памети, А. С. Грибоједова).

Играо је и као Вук (Станоје Главаш, Ђ. Јакшића), Владика Данило (Горски вијенац, П. П. Његоша), Гај Јулије Цезар (Вергилијева смрт, Х. Блоха), Лав Давидович Бронштајн-Троцки (Лењин, Стаљин, Троцки, К. Верморена), Стари Перишић (Кад су цветале тикве, Д. Михаиловића), Рогозин (Настасја филиповна, Ф. М. Достојевског и А. Вајде), Агамемнон (Орестија, Есхила), Грегер Верле (Дивља патка, Х. Ибзена).

Током деведесетих је био инструктор добровољцима у бази у Бубањ Потоку.^[5] Био је члан Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу.^[6] Залагао се да се у школе уведе сељачко васпитање, а веронаука постане обавезан предмет.^[6] Фебруара 2006. године је говорио на митингу Српске радикалне странке, иако није био њен члан. Спас српског народа је видео у јединственој политичкој сцени, већем посвећењу цркви и постављањем српског краља на престо.^[7]

Преминуо је 25. марта 2006. од инфаркта.^[8][9] Комеморативни скуп је одржан на Великој сцени Народног позоришта у Београду. По жељи породице нико није држао говор, већ је преко разгласа пуштен Лазовићев монолог у поеми светог Николаја Велимировића „Косовски завет цара Лазара“. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, уз присуство чланова породице, пријатеља и колега и великог броја поштовалаца његовог рада. Испред храма Светог Трифуна, опело је служио митрополит црногорско-приморски Амфилохије, уз свештенство и монаштво Епархије рашко-призренске и милешевске.^[10] У име гусларског друштва „Радован Бећировић Требјешки“, чији је Лазовић био члан, опростили су се Славко Алексић и Бошко Вујачић.

• 1989. је примио Стеријину награду за глумачко остварење.
• Статуету „Ћуран“ је добио за најбољу улогу у представи Клаустрофобична комедија.^[11]
• Од Српске православне цркве награђен је архијерејском захвалницом у Грачаници, због помоћи народу који живи на Косову и Метохији.

Њему у част је 31. октобра 2013. први пут одржан фестивал „Дани Данила Лазовића“ у Прибоју.^[12] На овој манифестацији се одржава такмичење у говорењу поезије и победник добија повељу „Данило Лазовић“ и новчани део награде.^[13][14] Осми пут фестивал је одржан септембра 2021.^[15]

• Данило Лазовић на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Данило на пркосима („Вечерње новости“, 1. новембар 2013)
• „VIDIŠ LI ONU DEVOJKU? TO ĆE MI BITI ŽENA: Ćerka Danila Lazovića otkriva do sada NEPOZNATE detalje o životu slavnog glumca”. Курир. espreso.rs. 25. 3. 2019. Архивирано из оригинала 26. 03. 2019. г. Приступљено 26. 3. 2019.