Даворин Јенко

Даворин Јенко
Фотографија Даворина Јенка
Лични подаци
Датум рођења(1835-11-09)9. новембар 1835.
Место рођењаДворје, Аустријско царство, данас Словенија
Датум смрти25. новембар 1914.(1914-11-25) (79 год.)
Место смртиЉубљана, Аустроугарска, данас Словенија

Даворин Јенко (словен. Davorin Jenko; Дворје, 9. новембар 1835 — Љубљана, 25. новембар 1914) био је словеначки и српски композитор и диригент. Његове композиције су биле званичне химне у шест држава, једне војске и приде незваничне химне у четири случаја.[1]

Биографија

Рођен је 1835. у Дворју код Крања, a умро 1914. у Љубљани. Од 1859. до 1862. је био хоровођа Словенског пјевачког друштва у Бечу; у то време компоновао популарне словеначке хорове, међу којима и Напреј застава славе која је касније постала химна Словеније.[2] Тај рад наставља као хоровођа Српског црквеног певачког друштва у Панчеву и Београдског певачког друштва, компонујући за хорове на српску патриотску поезију.[3] Поставши диригент Краљевског српског народног позоришта (данашње Народно позориште у Београду), ствара музику за више од 80 позоришних комада („Ђидо“, „Сеоска лола“, „Потера“, „Врачара“, „Прибислав и Божана“, „Маркова сабља“ са завршним хором „Боже правде“ која је касније постала српска национална химна) и неколико концертних увертира („Косово“, „Милан“, „Српкиња“, „Александар“).[4]

Шездесетих година деветнаестог века један је од првих романтичара у словеначкој музици. Јенко је после представник музике романтизма у Србији, где даје печат читавом једном раздобљу; усавршава класичан српски комад са певањем, подиже инструменталну музику на виши уметнички ниво, ствара прву српску оперету („Врачара“ или „Баба Хрка“, праизведена 1882. године, на исту причу као и прва румунска оперета, само је радња пребачена у влашки крај Србије) и удара темеље развоју српске опере.[5]

У београдском музичком и позоришном животу памти се и да је позната глумица, неприкосновена дива српског глумишта с краја 19. века, Вела (Августа) Нигринова у Београд дошла због љубави према Јенку, а на његов позив. Након њене смрти велики композитор се, после пола века проведеног у Београду, 1912. године вратио у Словенију.[6]

У Церкљу код Крања му је подигнут споменик 1936, рад Лојзе Долинара.[7]

По њему је названа Музичка школа „Даворин Јенко” Раковица.

Галерија

  • Гроб Даворина Јенка на љубљанским Жалама.
    Гроб Даворина Јенка на љубљанским Жалама.
  • Варошки суд у Бечу тражи информације од Магистрата у Панчеву о Даворину Јенку 1863.
    Варошки суд у Бечу тражи информације од Магистрата у Панчеву о Даворину Јенку 1863.
  • Уговор склопљен између Даворина Јенка и српске православне црквене општине у Панчеву, о његовом ангажовању за диригента црквеног хора, 1863.
    Уговор склопљен између Даворина Јенка и српске православне црквене општине у Панчеву, о његовом ангажовању за диригента црквеног хора, 1863.
  • Програм музичке вечери у част стогодишњице од рођења Даворина Јенка, које је одржано у Задужбини Илије М. Коларца23. децембра 1935. године.
    Програм музичке вечери у част стогодишњице од рођења Даворина Јенка, које је одржано у Задужбини Илије М. Коларца23. децембра 1935. године.

Референце

  1. ^ „Светски рекордер у броју написаних химни: Даворин Јенко, аутор српске, словеначке и несуђене црногорске химне”. OKO (на језику: српски). Приступљено 2024-09-05. 
  2. ^ „Даворин Јенко (1835–1914)”. Српски Композитори (на језику: српски). Приступљено 2021-01-28. 
  3. ^ „ЈЕНКО Даворин | Енциклопедија Српског народног позоришта” (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-28. 
  4. ^ „Davorin Jenko Biografija”. Biografija.org (на језику: српски). 2019-07-31. Приступљено 2021-01-28. 
  5. ^ „ЈЕНКО Даворин”. МУЗИЧКО СВЕЗНАЊЕ (на језику: српски). 2014-11-09. Приступљено 2021-01-28. 
  6. ^ „VEK OD SMRTI DAVORINA JENKA: Slovenac koji je napisao srpsku himnu!”. Telegraf (Tanjug). 24. 2. 2014. Приступљено 24. 9. 2016. 
  7. ^ "Политика", 22. септ. 1936

Литература

  • Опћа енциклопедија, Југословенског лексикографског завода - Загреб 1978 (4. том Из-Кзу)
  • Властимир Перичић, Музички ствараоци у Србији, Београд, Просвета, 1969, 142 стр.

Спољашње везе