Градимир Стојковић (Мраморак, код Ковина, 3. март1947) српски је књижевник. Најчитанији је прозни дечји писац у последњих 30 година на просторима бивше Југославије. Све његове књиге су доживеле више издања ("Хајдук у Београду" преко двадесет, уз тираж преко 500.000 примерака). Његове песме и приче су превођене на енглески, француски, италијански, немачки, руски, словачки, бугарски, румунски, мађарски и македонски језик. Данас живи у Брестовику, београдска општина Гроцка.
Детињство
Рођен је 3. марта 1947. године у банатском селу Мраморак као млађи син у породици учитеља, а касније директора сеоске основне школе, Боривоја Стојковића и Мирјане Стојковић, службенице у тадашњој сеоској општини. Стојковићи су, осим Градимира, имали и 4 године старијег сина Александра. Године 1953. Градимир полази у основну школу. Већ у трећем разреду осваја своју прву награду за књижевност, Змајеву награду за песму. На жалост, та песма је загубљена.[1]
Године 1957. породица Стојковић сели се у Вршац и Градимир се уписује у ОШ „Вук Караџић”, где наставља да осваја награде за своје прве песме, а једну објављује и локални лист.[1]
Прва објављена дела и прве награде
Године 1961. завршава основну школу, породица Стојковић се сели у Панчево, а Градимир се уписује у Техничку школу „Никола Тесла”, електpо смер. Исте године постаје члан панчевачког КУД „Атеље младих”, месту окупљања младих панчевачких глумаца, редитеља, сликара, музичара, књижевника, новинара и филмских стваралаца, што пресудно утиче на његов живот. Већ следеће године објављује први пут причу Повратак у Еден у београдском часопису Будућност. Године 1963. добија награду за песму на конкурсу поезије младих Војводине, који расписује панчевачка библиотека. У жирију су те године били Мирослав Антић, Ђорђе Влајић и Милош Николић. Први пут објављује песму у листу Панчевац. Исте године снима први аматерски филм, а наредних година још неколико, за које добија награде на фестивалима широм тадашње Југославије. У филмовима је најпре био сценариста и сниматељ. Добија другу, потом и прву награду за песму на Конкурсу поезије младих Војводине. Објављује песме по листовима и часописима тадашње Југославије. Почиње да пише за лист Панчевац.[1]
Студије
Године 1965. уписује студије електроенергетике на Техничком факултету београдског Универзитета, које убрзо напушта. Исте године са две песме је заступљен у зборнику Осуђени на нежност, објављеном у Панчеву. Наредних година добија прве награде за песме на Конкурсу поезије младих Војводине. Снима и неколико ауторских аматерских филмова. Након три године, 1968. уписује се на Вишу педагошку школу у Београду, одсек општетехничког образовања. Ради и даље за лист Панчевац.[1]
Педагошки рад
Вишу педагошку школу завршава 1970. и запошљава се у београдској ОШ „Ђура Даничић” као наставник основа технике. Почиње да се бави дечјим филмом и оснива Фото-кино клуб у школи, а потом и Атеље младих талената. Фотографије и филмови деце којима је ментор освајају бројне награде у Југославији и иностранству. Као наставник ради све до 1995. године. У међувремену, у тешким и суморним данима 1993-94. ради за УНИЦЕФ и ОKSФАМ програме за децу Хајде да се играмо по избегличким центрима Србије.[1]
По напуштању посла наставника накратко се запошљава у маркетингу компаније Бел Паџет, где оснива и уређује дечји часопис Деци Бел, али већ следеће године запошљава се у Библиотеци града Београда, у општинској библиотеци „Лаза Костић” на београдској општини Чукарици. Води трибине Бранко Ћопић (књижевност за децу) и Међу јавом и међ сном (књижевност за одрасле), све до њихових укидања 2004. године. У пензију одлази 2010. године. У међувремену ради на медијском описмењавању наставника у невладиној организацији Медијафокус. Одржава преко 2 хиљаде књижевних сусрета са децом Србије, Црне Горе, Македоније, Хрватске, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Мађарске и Румуније.[1]
Књижевни рад
Културно-просветна заједница Панчева објављује му, 1969. године, прву збирку песама Потомак равнице. Наставља са књижевним радом и у јануару 1973. бива примљен у Удружење књижевника Србије - Друштво књижевника Војводине. Године 1982. добија прву књижевну награду Драгојло Дудић за роман у рукопису Рат Новаков и мир, који следеће године објављује београдски издавач „Четврти јул”. Издавачка кућа „Вук Караџић” из Београда објављује 1985. године његов роман за младе Хајдук у Београду, који бива награђен наградом Политикин забавник. У наредним годинама овај роман доживљава бројна издања, тираж од неколико стотина хиљада примерака и бива више од петнаест година најчитанија књига за младе по библиотекама широм земље. Објављује бројне романе за младе, збирке песама и приповедака. Постаје један од најтиражнијих и најчитанијих писаца за младе. Добија бројне књижевне награде. Године 2017. брисан је са списка Удружења књижевника Србије.[1] Године 2022. постаје члан Српског књижевног друштва.
Од 2010. године, када је премијерно изведена, у Позоришту лутака у Нишу изводи се представа „Хајдук у Београду“, по тексту Градимира Стојковића, а у режији Милана Мађарева. У представи играју глумци Позоришта лутака.[2]
Дела (библиографија)
Романи
Рат Новаков и мир (1983; награда „Драгојло Дудић” за роман у рукопису 1982. године)
Хајдук у Београду (1985; награда за најбоље књижевно дело намењено младима „Политикин забавник” 1985. године)
Повеља Змајевих дечјих игара за изузетан допринос стваралаштву за децу, безграничну оданост свету детињства и најплеменитијим људским тежњама за 2015. годину[3][5]
_01.jpg)
_02.jpg)
_03.jpg)
_04.jpg)
