PROFILPELAJAR.COM

Гнеј Помпеј
Гнеј Помпеј
	Гнеј Помпеј Велики
Датум рођења	29. септембар 106. п. н. е.
Место рођења	Пиценум, Римска република
Датум смрти	29. септембар 48. п. н. е.
Место смрти	Пелузијум, Птолемејско краљевство

Гнеј Помпеј Велики (лат. Gnaeus Pompeius Magnus; 29. септембар 106. п. н. е. Пиценум — 29. септембар 48. п. н. е. Египат), био је римски војсковођа и политичар Римске републике. Одиграо је значајну улогу у трансформацији Рима из републике у царство. На почетку своје каријере био је партизан и штићеник римског генерала и диктатора Суле; касније је постао политички савезник, а коначно и непријатељ Јулија Цезара.

Припадник сенаторског племства, Помпеј је још млад ушао у војну каријеру. Истакао се служећи диктатору Сули као командант у Грађанском рату 83–81. Помпејев успех као генерала док је био млад омогућио му је да напредује директно до звања првог конзула без поштовања традиционалног cursus honorum (неопходних корака за напредовање у политичкој каријери). За конзула је биран у три наврата (70, 55, 52. пне). Прославио је три тријумфа, служио је као командант у Серторијанском рату, Трећем ропском рату, Трећем митридатовом рату и у разним другим војним походима. Помпејев рани успех донео му је когномен Магнус – „Велики“ – по његовом дечачком хероју Александру Великом. Његови противници су му дали надимак adulescentulus carnifex („тинејџер касапин“) због његове немилосрдности.^[2]

Младост

Помпеј је био син Гнеја Помпеја Страбона, врло богатог и утицајног политичара. Млади Помпеј је одрастао уз свог оца и пратио га у војним походима. Страбон је у рату између Луција Корнелија Суле и Гаја Марија био на Маријевој страни. Када му је отац умро, млади Помпеј је наслиједио његово богатство, политички утицај и значајну војну силу.^[3]

Помпеј је 83. п. н. е. стао са војском од три легије на страну Суле, када се овај вратио у Италију и кренуо на Рим. Овај политички савез убрзао је Помпејеву каријеру. Сула је 82. п. н. е. постао апсолутни диктатор, а Помпеј његов савезник. Сула је наредио својој унуци Емилији, која је била трудна и удана, да се разведе како би се могла удати за младог Помпеја. Помпеј се одмах развео од своје супруге Антистије и оженио Емилијом.

Иако још млад, Помпеј је добио од Суле повјерење и овлашћења да се обрачуна са Маријевим присталицама који су се налазили у Сицилији и у римској провинцији Африци. Помпеј је показао поприличну окрутност према свима који су показивали знакове отпора. Чувена је његова реченица када су се људи бунили на његове методе: Престаните нам цитирати законе, ми носимо оружје!. Након бројних побједа у Африци, Помпеја су његови војници прогласили императором и дали му надимак Велики. Наводно је чак и сам Сула смислио тај надимак. Према традицији, Помпеј је на повратку у Рим затражио од сената да прослави тријумф. Сенат је то одбио, а Помпеј се улогорио с војском испред Рима и одбио да се макне све док му сенат не дозволи да тријумфално уђе у Рим. Тада се умијешао Сула и дао Помпеју дозволу да прослави тријумф.

Након тога Помпеј је затражио титулу проконзула, јер је био премлад да постане конзул. Ова титула је требало да буде формалност јер је Помпеј, заједно са Квинтом Цецилијем Метелом Пијем послат у борбу против Квинта Серторија. Серторије је био посљедњи Маријев присталица и одржао се на власти у Хиспанији. Герилски рат је трајао од 76. п. н. е. до 71. п. н. е. Није било већих војних судара, а рат се завршио када је Серторије био убијен у завери.

Помпеј се на позив сената и Марка Лицинија Краса вратио у Италију 71. п. н. е. У Италији је био у току Спартаков устанак. Крас је побиједио Спартака у бици код Луканије, 71. п. н. е. Помпеј је уништио велики дио робовске војске који је побјегао, око 5.000 људи. Иако је Крас најзаслужнији за Спартаков пораз, Помпеј је успио тај подухват приписати себи. Затим је у Риму прославио други тријумф, за побједу у Хиспанији.

Помпеј је 70. п. н. е., заједно са Красом, по први пут изабран за конзула.

Митридатови гусари

Помпеј је 67. године п. н. е. од сената добио диктаторска овлашћења и задатак да уништи гусаре у Медитерану. У сенату су првобитно и конзервативна фракција и оптимати били против тога да Помпеј преузме заповједништво. Али када је народни трибун приједлог дао на гласање, прихваћен је с великом већином. Овај задатак Помпеј је успјешно обавио за само неколико мјесеци.

Помпеј се није враћао у Рим, већ је одмах кренуо у Малу Азију. Ту је преузео заповједништво од Луција Лицинија Лукула у рату са понтским краљем Митридатом VI. Помпеј је побиједио Митридата VI у бици код Лукоса, 66. п. н. е. Понт је, након Митридатове смрти 63. п. н. е. постао нова римска покрајина. Побиједио је и јерменског краља Тиграна I Великог и присилио га да се одрекне свих дотад освојених подручја. Тигран је затим постао римски савезник и наставио је да влада Јерменијом. Свргнуо је и селеукидског владара Сирије Антиоха XIII, око 64. п. н. е. Након тога Сирија је постала римска провинција. Помпеј је такође заузео Јерусалим, а Јудеја је постала делимично независна провинција под римском контролом. Ово освајање и организација источних римских провинција сматра се највећим Помпејевим достигнућем.

На свој 45. рођендан, 29. септембра 61. п. н. е., Помпеј је у Риму прославио свој трећи тријумф. Био је то незабораван догађај. Два пуна дана смјењивале су се огромне параде и поворке заробљеника, војске, забављача и гладијатора који су демонстрирали приказе битака. Да би упечатљиво завршио фестивал и славље, Помпеј је организовао велики банкет поделивши новац међу Римљанима. Тиме је још више повећао своју популарност.

Први тријумвират

Након серије војних похода и сталног ратовања, Помпеј се посветио политици. Распустио је легије и почео да гради` политичку каријеру. У сенату су му се и даље супротстављали конзервативци. Савезник му је био Крас, са ким је прије дијелио мјесто конзула. У исто вријеме Гај Јулије Цезар је такође претендовао на функцију конзула. Помпеј је са Цезаром и Красом 59. п. н. е. склопио први тријумвират. Помпеј и Крас су својим везама помогли Цезару да буде изабран за конзула, а овај им је узвратио штитећи њихове интересе.

Помпеј се затим оженио Јулијом, Цезаровом једином кћери. Иако је ово био брак из интереса, љубав Помпеја и Јулије је била обострана и реална.

Иако је Помпеј био именован гувернером Хиспаније, остао је у Риму гдје се бринуо о управи града. Тријумвирски уговор између Помпеја, Цезара и Краса је обновљен 56. п. н. е., а 55. п. н. е. Помпеј и Крас су именовани за конзуле, а Цезар за проконзула, на рок од пет година. Јулија је умрла 54. п. н. е. у току порођаја. Крас је погинуо у рату са Партима у бици код Каре, 53. п. н. е. Красова смрт је пореметила равнотежу моћи. У међувремену, Цезар је бројним побједама у Галском рату постајао све моћнији и утицајнији.

Грађански рат

Након пропасти тријумвирата, Помпеј се оженио Корнелијом Метел, кћерком Сципиона Метела. Заједно са Сципионом, Помпеј је постао конзул по трећи пут. Користећи своја овлашћења као конзул, Помпеј је донео многе законе у вези са судством и војском. Бројни закони су ишли директно против Цезара. Помпеј је лично затражио забрану продуживања функције проконзула Цезару у одсуству, и захтевао је да Цезар распусти војску и да се врати у Рим. Цезар је 49. п. н. е. прешао са једном легијом ријеку Рубикон и тиме започео грађански рат који је трајао непуних годину дана.

Помпеј је заједно са савезницима напустио Рим и повукао се на југ Италије. Рат је био неизвјестан све док Помпеј није био поражен у бици код Фарсала, 48. п. н. е. Помпеј је заједно са својом женом Корнелијом побјегао у Египат. Птолемеј XIII га је љубазно примио и дао му један брод на располагање. На 59. рођендан, Помпеј је позван на малу прославу рођендана и убијен је по налогу Птолемеја XIII који је хтио тиме придобити Цезара. Помпеј је убијен одсјецањем главе. Његов пријатељ Филип организовао му је једноставну сахрану и кремирао га. Цезар је у Египат стигао нешто касније и примио Помпејеву главу и прстен у корпи. Плутарх тврди да је том приликом Цезар почео да плаче. Цезар је Помпејев прах и прстен дао удовици Корнелији која га је сахранила у Италији.

Референце

^ Kleiner, Fred S. (2010) [2007]. A History of Roman Art (enhanced изд.). Boston, MA, US: Wadsworth. стр. 56. ISBN 978-0-495-90987-3.
^ Leach, John. Pompey the Great. стр. 29.
^ JmLeach, John (1986). Pompey the Great').

Литература

Appian. (1996) The Civil Wars, Book 2. Penguin Classics. New edition. ISBN 978-0140445091 Book 2 [1] Accessed August 2016
Appian. (2014). The Foreign Wars, Book 12, The Mithridatic Wars. CreateSpace Independent Publishing Platform. ISBN 978-1503114289 [2] Accessed August 2016
Julius Caesar. (1976). The Civil War: Together with the Alexandrian War, the African War, and the Spanish War. Penguin Classics. New impression edition. ISBN 978-0140441871 [3] Accessed August 2016
Cassius Dio. (1989). Roman History. Volume 3, Books 36–40. (Loeb Classical Library) Loeb New issue of 1916 edition. ISBN 978-0674990593; Vol. 4, Books 41–45, ISBN 978-0674990739. [4] Books 36–41. Accessed August 2016
Josephus. (2014). The Antiquities of the Jews: Volume II (Books XI–XX). CreateSpace Independent Publishing Platform; First edition. ISBN 978-1500894573 [5] Accessed August 2016
Plutarch. (1917). Lives, Vol V: Agesilaus and Pompey. Pelopidas and Marcellus. (Loeb Classical Library). Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0674990890 Parallel Lives, Life of Pompey Accessed August 2016
Abbott, F., History and Description of Roman Political Institutions, Adamant Media Corporation, 2001; ISBN 978-0543927491
Beesley, A., The Gracchi, Marius and Sulla, Pinnacle Press, 2017; ISBN 9781374894761
Boak, A., E., R., A History of Rome to 565 A.D., Cornell University Library, 2009; A History of Rome to 565 a. D. ASIN B002EQA6AC.
Brice, Lee L., Warfare in the Roman Republic: From the Etruscan Wars to the Battle of Actium, ABC-CLIO, 2014; ISBN 9781610692991
De Souza, P., Piracy in the Graeco-Roman World, Cambridge University Press, 2002; ISBN 978-0-521-01240-9
Goldsworthy, A., In the name of Rome: The Men Who Won the Roman Empire, Weidenfeld & Nicolson, New edition, 2004; ISBN 978-0753817896
Greenhalgh, P., Pompey The Republican Prince, Littlehampton Book Services Ltd; 1981; Littlehampton Book Services Ltd, 1981; ISBN 978-0297778813
Hillman, T., P., The Reputation of Cn. Pompeius Magnus among His Contemporaries from 83 to 59 B.C., Diss. New York 1989.
Leach, John, Pompey the Great, Biddles Ltd, Guildford. Surrey, 1978; ISBN 0-8476-6035-4
Holland, Tom. Rubicon, The Triumph and Tragedy of the Roman Republic, Abacus; New edition, 2004; ISBN 978-0349115634
Nicols, Marianne Schoenlin. Appearance and Reality. A Study of the Clientele of Pompey the Great, Diss. Berkeley/Cal. 1992.
Seager, R., Pompey the Great: A Political Biography, Wiley-Blackwell; 2nd edition, 2002; ISBN 978-0826203564 (paperback) ISBN 978-0631227205 (hardcover)
Simpson, Gareth, The Collapse of Rome: Marius, Sulla and the First Civil War, Pen and Sword Military, 2013; ISBN 9781848843264
Southern, P., Pompey the Great: Caesar's Friend and Foe, The History Press, 2003; ISBN 978-0752425214
Stockton, D., The First Consulship of Pompey, Historia 22 (1973), 205–18.
Tröster, Manuel. Roman Hegemony and Non-State Violence. A Fresh Look at Pompey’s Campaign against the Pirates, Greece & Rome 56 (2009), 14–33.
Van Ooteghem, J., Pompée le Grand. Bâtisseur d’Empire. Brussels 1954.
Wylie, G., J., Pompey Megalopsychos, Klio 72 (1990), 445–456.
„Pompey the Great”. Britannica.com. 18. 9. 2023. Приступљено 21. 10. 2018.
Philip Matyszak, Sertorius and the struggle for Spain, Pen & Sword Military, Barnsley (2013) ISBN 978-1848847873
Philip Spann, Quintus Sertorius and the Legacy of Sulla
Burcu Erciyas, Deniz. 2005. Wealth, aristocracy and royal propaganda under the Hellenistic kingdom of the Mithridatids in the central Black Sea region of Turkey. Leiden: Brill.
Gabrielsen, Vincent, and John Lund, eds. 2007. The Black Sea in Antiquity: Regional and interregional economic exchanges. Aarhus, Denmark: Aarhus University Press.
McGing, Brian C. 1986. The foreign policy of Mithridates VI Eupator king of Pontos. Leiden: Brill.
Sherwin-White, Adrian N. 1984. Roman foreign policy in the East 168 B.C. to A.D. 1. London: Duckworth.
Sullivan, Richard D. 1990. Near Eastern royalty and Rome: 100–30 B.C. Toronto: University of Toronto Press.
Holmes, T. Rice: The Roman Republic and the Founder of the Empire, vol.I (1923), 398–436
Gelzer, Matthias: "L. Licinius Lucullus cos.74", RE vol.XIII (1926), s. v. Licinius (104), colls. 376–414.
Magie, David: Roman Rule in Asia Minor, to the End of the Third Century after Christ 2 vols. (Princeton University Press, 1950)
Van Ooteghem, J: Lucius Licinius Lucullus, (Brussels, 1959)
Keaveney, Arthur: Lucullus. A Life. (London/New York: Routledge, 1992). ISBN 0-415-03219-9.
Anderson, J G C: "Pompey's Campaign against Mithradates", JRS 12 (1922), 99ff.
Downey, Glanville: "Q. Marcius Rex at Antioch", Classical Philology 32 (1937), 144–151
Bennett, William H: "The Death of Sertorius and the Coin", Historia, 10 (1961), 459–72
McGing, B C: "The Date of the outbreak of the Third Mithridatic War", Phoenix, 38 (1984), 12–18
Williams, Richard S: "The Appointment of Glabrio (COS.67) to the Eastern Command", Phoenix 38 (1984), 221–234
Tatum, W J: "Lucullus and Clodius at Nisibis (Plutarch, Lucullus 33–34)", Athenaeum, 79 (1991)

Спољашње везе

[6] - Jona Lendering details Pompey's conquest of Judea
Thayer, BILL. „Plutarch Life of Pompey”. penelope.uchicago.edu. Loeb Classical Library. стр. 80:5. Приступљено 15. 3. 2020.