Гласовни фах (нем.Fach, мн. Fächer) систем је класификовања певача, претежно оперских, према распону, тежини и боји гласа. Претежно се користи у Европи, паралелно са италијанском поделом гласова. Обе класификације су дате овде паралелно.
Певач чији глас припада једном фаху може без проблема да пева улоге тог фаха, а ретки су певачи који могу певати неколико фахова. Ипак, ни тада није сваки једнак по квалитету и увек се један од фахова истиче као најбољи код певача, док други варирају од успешнијих ка мање успешним извођењима.
Познат још и као младо-лирски сопран је богат, покретљив глас високог домета. Потребно је да глас буде богат јер код већине улога, највише мелодија се налази у средњем регистру, а високи тонови нису чести. Ако сопран овог фаха има јаке и сигурне висине и глас покретљив и у том регистру, може певати и улоге следећег, колоратурног фаха.
Познат још и као лирски колоратурни сопран, врло покретљив, блистав глас са проширеним горњим регистром. Основна разлика у односу на претходно описан субрет је могућност певања екстремно високих тонова, брзих колоратурних пасажа и нешто звонкији и чистији глас у висинама.
Покретљив глас, племенитог тона са проширеним горњим регистром, мало загаситије боје него код лирске колоратуре. Две улоге у којима су написани највиши тонови за овај глас су Краљица Ноћи у Моцартовој „Чаробној фрули” (у арији O zitt're nicht, mein liber Sohn!... Du wirst sie zu befreien gehen је то тон f3) и Лучија у Доницетијевој „Лучија од Ламермура” (у сцени лудила у III чину је то тон e♭3). Певачи овог фаха могу временом прећи у лирско-колоратурни фах.
Зван још и високи сопран, нежан, мекан глас племените боје и широке покретљивости који може да издржи мелодијске линије пуним гласом и пуним легатом. Улоге лирског сопрана могу певати и певачи следећег, младо-драмског фаха у развоју. Многи лирски сопрани XX века су певали и неке улоге драмског фаха, али иако распонски могу постићи те улоге, ипак им фали драматична, метална боја тог фаха.
Познати лирски сопрани су Мирела Френи (Mirella Freni), Елизабет Шварцкоф (Elizabeth Schwarzkopf), а од домаћих сопрана су најбоље биле Ирена Давосир Матановић и Вера Ковач-Виткаи, које су успешно певале и улоге лирских (Норма, Виолета, Неда) и драмских фахова (Тоска, Абигаела, Десдемона, Леонора).
Младо-драмски сопран
Зван још и спинто сопран, снажан глас јаке мелодијске линије, способан за драматичне изливе кроз саму боју гласа. Певачи овог гласа скоро редовно са сазревањем гласа прелазе у праве драмске сопране.
Зван још и Zwischenfach, представља глас који комбинује карактеристике лирских са драмским могућностима младо-драмских и драмских сопрана. Овакав глас, који није чест, иако многи сопрани покушавају да га изграде, поред могућности певања највећих сопранских улога (Манон, Мими, Тоска, Анђелика, Ћо-Ћо-Сан, Виолета...), могу успешно изводити и мецосопранске улоге (Кармен, Сантуца...). Овај фах није почетнички, већ се мора изградити током каријере. Неки мецосопрани су успели да прошире свој распон до сопранског, али да задрже тамну боју и драматичност свог основног фаха, па су, као на пример Ширли Верет, успешно изводиле улоге драмских сопрана, као што је нпр. Леди Магбет.
Улоге за овај глас нису посебно писане већ варирају између лирских и драмских улога.
Широк глас, металног тембра, продорних јачина, са великим драмском бојом. Велике улоге Вердија, Пучинија, као и Штрауса су писане за овај фах. Драмски сопран има јак, метални горњи регистар и изражајан и таман доњи регистар. Док се други сопрански фахови често губе у доњем регистру, немају довољно снаге да га испевају, код драмског сопрана је он јак као и средњи регистар.
Познат још и као Високодрамски сопран је велик, тежак и продоран глас са широким средњим и доњим регистром уз јаке, али и даље тамне тонове високог регистра. Улоге писане за овај глас се претежно налазе у Вагнеровим операма, те су тако добиле име, иако и код других композитора има захтева за овим фахом.
Широк глас, металног тембра, продорних јачина, са великим драмском бојом. Велике улоге Вердија, Пучинија, као и Штрауса су писане за овај фах. Драмски сопран има јак, метални горњи регистар и изражајан и таман доњи регистар. Док се други сопрански фахови често губе у доњем регистру, немају довољно снаге да га испевају, код драмског сопрана је он јак као и средњи регистар.
Ипак, певач који може да пева улоге овог фаха не мора да успешно интерпретира улоге у Вагнеровим операма јер, за разлику од италијанског bel canta, tessitura улога је померена навише и већи део улоге се налази у високом средњем регистру без честих високих тонова, уз нужно певано декламовање, што веома умара глас, а како Вагнерове опере трају у просеку четири сата, за певање ових улога, поред врхунске технике, потребна је и физичка снага.
Такав пример је Зиглинда у Вагнеровим „Валкирама”, у ариозу Der Männer Sippe из првог чина, који садржи чак 13 h тонова мале октаве који припадају доњем делу алтовског регистра, а од тога је 11 тонова у четири такта које сопрани морају да отпевају, а не само да 'закаче':
Колоратурни мецосопрани имају веома покретљив глас у вишем регистру, где се од њих захтева виртуозност у извођењу брзих музичких пасажа. Познати колоратурни мецосопрани су: Чечилија Бартоли, Тереза Берганца, Мерлилин Хорн и Елина Гаранча.
Лирски мецосопран
Познат још и као Spielalt (нем. мелодијски алт) изражајан и покретљив глас, сличан субрету код сопрана, широке легато мелодијске линије. Боја лирских мецосопрана није тамна као код осталих, нижих, фахова. Такође, имају готово плачан глас. Нису ријетке улоге дјечака или анђела.
Покретљив глас металног тембра јаког горњег регистра и тамне боје у развијеном доњем регистру. Овај фах је често комбинован са следећим, дубоким алтом и резервисан је за зреле певаче, развијеног распона и сигурног гласа.
Дубоки или само алт је широк, јак глас развијеног доњег регистра. Иако певач овог фаха може певати улоге драмског алта, обрнуто није случај, јер улоге дубоког алта захтевају јаке дубине које залазе у распон мушких гласова.
За сâм глас видети: Тенор NBСви наведени распони реално звуче октаву ниже од написаног
Буфо тенор
Познат још и као Spieltenor, мањи, изражајан глас, комичног призвука, лакша варијанта лирског тенора. Млађи буфо тенор са годинама може прећи у фах лирског тенора.
Познат још и као Hohertenor, покретљив глас меког тембра и широког распона. Овај фах се може поделити у две категорије: тенора леђеро (ит. leggiero) и вишег, тзв. италијанског тенора. Основна разлика се прави при избору улога, те се италијанском дају теже, а леђеро тенору лакше улоге. Ипак, чести су тенори који обједињују ова два под-фаха.
Типичан тенорски Zwischenfach, металног тона и способан за чисту декламацију, изражене јачине. Улоге овог гласа углавном покривају озбиљније улоге лирског тенора и улоге спинто тенора
Спинто тенор
Познат још и као младо-херојски тенор, глас велике ширине, металног тембра и покретљивих пасажа, чистих висина. Разделница је између лирског и драмског тенора, иако не може певати све улоге из тих фахова.
Познат још и као вердијански баритон, снажан глас, великог распона, тешког доњег регистра. Овај глас је предвиђен за већину великих улога Вердијевог и Пучинијевог опуса.
Познат раније као високи бас данас као бас-баритон, снажан и богат глас, носећег средњег регистра али тежак и слабо покретљив са не тако јаким висинама. Постоје лирски и драмски херојски баритони. Овај фах је настао у немачкој опери, али се користи и за теже улоге Вердијевих и Пучинијевих опера.
Познат још и као schwerer Spielbaß, јак, покретљив и изражајан глас, широке карактеризације. У улози Осмина из „Отмица из Сараја”, је написана и најнижа басовска деоница, чак до тона D у великој октави.
Познат још и као basso cantabile, изражајан глас тамне боје и јаког доњег регистра. У улоге овог фаха се убрајају веће басовске улоге, али и мање улоге бас-баритонског фаха.
