Ангола се налази на западној обали Атлантикајужне Африке између Намибије и Републике Конго. Такође се граничи са Демократском Републиком Конго и Замбијом на истоку. Земља се састоји од слабо заливене и донекле стерилне обалне равнице која се протеже у унутрашњост на удаљености која варира од 50 до 160 км. Нешто у унутрашњости и паралелно са обалом је појас брда и планина а иза њих велика висораван. Укупна површина земљишта је 1.246,700 км².
Геологија
Сателитски снимак АнголеТопографска карта Анголе.
У Анголи постоје три региона стенских формација: приморска зона, средња зона формирана низом брда мање-више паралелних са обалом и централна висораван.[1]
Централни плато се састоји од древних кристалних стена са гранитима прекривеним нефосилнимпешчарима и конгломератимапалеозојске старости. Издаци су углавном скривени испод латерита. Средња зона је састављена углавном од кристалних стена са гранитима и неким палеозојским нефосилним стенама. Литорална зона садржи једине фосилне слојеве. Они су из терцијарног и креденог доба, а последње стене почивају на црвенкастом пешчару старијег датума. Стене терцијарног доба сусрећу се у Домбе Гранде, Намибе и близу Луанде. За пешчаре са гипсом, бакром и сумпором Домбе се сумња да су тријаске старости. Недавне еруптивне стене, углавном базалти, формирају линију брда готово без вегетације између Бенгуеле и Намиба. Нефелински базалти и липарити се налазе у Домбе Грандеу. Присуство гуми копала у знатним количинама у површинским стенама карактеристично је за одређене регионе.
Геологија западне обале Анголе везују се за отварање јужног Атлантика које је почело у раној креди и наставило се све до еоцена, што се огледа у фосилној фауни бескичмењака и кичмењака.[2] Рудник дијаманата у Катоки сачувао је неочекиване древне трагове диносауруса, сисара и крокодиломорфа са 128 милиона година.[3]
Клима
Мапа Кепенове климатске класификације Анголе.
Као и остатак тропске Африке, Ангола доживљава различите, наизменично кишне и сушне сезоне. На северу, кишна сезона може трајати чак седам месеци - обично од септембра до априла, уз можда кратко смањење у јануару или фебруару. На југу кишна сезона почиње касније, у новембру, и траје отприлике до фебруара. Суву сезону често карактерише јака јутарња магла. Генерално, падавине су веће на северу, али су на било којој географској ширини веће у унутрашњости него уз обалу и повећавају се са висином. Температуре падају са растојањем од екватора и са висином и имају тенденцију раста ближе Атлантском океану. Тако је у месту Сојо, на ушћу реке Конго, просечна годишња температура око 26 °C, али је испод 16 °C у Хуамбоу на умереној централној висоравни. Најхладнији месеци су јул и август (усред сушне сезоне), када се мраз понекад може формирати на већим надморским висинама.[4]
Ангола има четири главна природна региона: сушну обалску низију, која се протеже од Намибије до Луанде и коју карактеришу ниске равнице и терасе; зелена брда и планине, које се уздижу у унутрашњост од обале у велику стрмину; велико подручје високих унутрашњих равница суве саване, које се назива висока висораван, која се протеже источно и југоисточно од обронка; и кишне шуме на северу и у Кабинди.[4][9] Највиша тачка у Анголи је Моро де Моко, на 2.620 m.
Приморска низина
Обала је највећим делом равна, са повременим ниским литицама и стрмовима црвеног пешчара. Постоји само један дубоки улаз у море - Велики рибљи залив. Северније су Лука Александер, залив Литл Фиш и залив Лобито, док су плићи заливи бројни. Залив Лобито има довољно воде да омогући великим бродовима да се истоваре близу обале. Приморска низија издиже се од мора у низу ниских тераса. Овај регион варира у ширини од око 25 км у близини Бенгуела на више од 150 км у долини реке Куанза јужно од главног града Анголе, Луанде, и значајно се разликује од планинског масива Анголе. Хладна Бенгуелска струја Атлантског океана која тече ка северу значајно смањује падавине дуж обале, чинећи регион релативно сушним или скоро тако јужно од Бенгуела (где чини северни продужетак пустиње Намиб), и прилично сувим чак и у њеним северним крајевима. Чак и тамо где, као у околини Луанде, просечна годишња количина падавина може бити и педесетак центиметара, није неуобичајено да кише престану. С обзиром на овај образац падавина, крајњи југ је обележен пешчаним динама, које уступају место сувом шикари дуж средње обале. Делови северне приморске равнице прекривени су густим грмљем.[4]
Брда и планине
Прилаз великој централној висоравни Африке обележен је западно-централним висоравни, низом неправилних стрмина паралелних са обалом на удаљеностима у распону од 20 до 100 км унутрашњост. Река Куанза дели планинску зону на два дела. Северни део се постепено уздиже од приобалног појаса до просечне надморске висине од 500 m, са врховима од 1.000 до 1.800 m. Јужно од реке Куанза, брда се нагло уздижу из обалних низина и формирају високу стрмину, која се протеже од тачке источно од Луанде и протеже се јужно кроз Намибију.[4] Највиши врх је Моко,[тражи се извор] и стрмина је најстрмија на крајњем југу у планинском ланцу Сера да Кела.[4] У провинцији Бенгела друге високе тачке су Ловити, на 12° 5' ЈГШ и планини Елонга. Јужно од Куанзе је вулканска планина Какуло-Кабаза.[1]
Висока висораван
Висока висораван, са надморском висином од 1.200 до 1.800 m, лежи источно од брда и планина и доминира тереном Анголе. Површина висоравни је обично равна или валовита, али делови висоравни Бенгела и области Хумпата висоравни на висоравни Хуфла на југу достижу висину од 2.500 m и више. Малањска висораван на северу ретко прелази 1.000 m (3.300 ft) по висини. Висораван Бенгуела и приобално подручје у непосредној околини Бенгела и Лобита, висораван Бие, висораван Малање и мали део висоравни Хуфла у близини града Лубанга дуго су били међу најгушће насељеним подручјима у Анголи.[4]
Одводњавање
Река Замбези и неколико притока реке Конго имају изворе у Анголи.[9] Велики број река извире из централних висоравни, али су њихови обрасци тока разнолики и њихови крајњи испусти су различити. Један број тече мање-више западним током до Атлантског океана, обезбеђујући воду за наводњавање у сувом обалном појасу и потенцијал за хидроелектрану, од којих су само неки реализовани до 1988. Две најважније реке Анголе, Кванза и Кунене, иду индиректнијим путем ка Атлантику, Кванза тече на север, а Кунене на југ пре него што скрене на запад. Кванза је једина река у потпуности унутар Анголе која је пловна — скоро 200 km од њеног ушћа — чамцима комерцијално или војно значајне величине. Река Конго, чије ушће и западни крај чине мали део северне границе Анголе са Заиром, такође је пловна.[4]
Северно од Лунда Дивиде Кванго и многи други потоци теку северно од висоравни да би се придружили реци Казаи (једној од највећих притока Конга), која се у свом горњем току формира за читавих 480 км граница између Анголе и Конга. Јужно од поделе неке реке се уливају у систем реке Замбези и одатле у Индијски океан, друге у реку Окаванго (како се река Кубанго назива дуж границе са Намибијом и у Боцвани), а одатле у мочвару Окаванго у Боцвани. Притоке реке Кубанго и неколико јужних река које теку у Атлантик су сезонске, потпуно суве већи део године.[4]
И флора и фауна су оне које су карактеристичне за већи део тропске Африке. Све до југа, све до Бенгуеле, обални регион је богат уљаним палмама и мангровама. У северном делу покрајине су густе шуме. На југу према Куненеу налазе се региони густог шикара. Гумене лозе и дрвећа има у изобиљу, али у неким областима њихов број је знатно смањен примитивним методама које су усвојили домаћи сакупљачи каучука. Ландолфије се такође налазе. Биљке кафе, памука и гвинејске паприке су аутохтоне, а биљка дувана цвета у неколико округа. Кора мусуембе се у великој мери користи за штављење коже. Мулундо доноси плод величине лоптице за крикет прекривен тврдом зеленом шкољком и који садржи гримизне коштице попут нара.[1]
Најисточнија тачка – неименована локација на речном делу границе са Замбијом (северно од града Сапета у Замбији), провинција Моксико
Најјужнија тачка – на месту где се деоница реке Кунене границе са Намибијом завршава у појасу Каприви (непосредно северно од града Андара у Намибији, провинција Куандо Кубанго
Најисточнија тачка – неименована тачка на речном делу границе са Замбијом (северно од града Сапета у Замбији), провинција Моксико
Најјужнија тачка – на месту где се деоница реке Кунене границе са Намибијом завршава у појасу Каприви (непосредно северно од града Андара у Намибији, провинција Куандо Кубанго)
Најзападнија тачка – неименовани рт западно од Томбуа (Порто Александре), провинција Намибе
Референце
^ абвгЈедна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Angola”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
^Jacobs, L. L., Polcyn M. J., Mateus O., Schulp A. S., Gonçalves A. O., & Morais M. L. (2016).
^Mateus, O., Marzola, M., Schulp, A.S., Jacobs, L.L., Polcyn, M.J., Pervov, V., Gonçalves, A.O. and Morais, M.L., 2017.
^„Lobito (Angola)”(PDF). Centro de Investigaciones Fitosociológicas. Архивирано из оригинала(PDF) 07. 02. 2016. г. Приступљено 6. 2. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Klimatafel von Luena (Luso), Prov. Moxico / Angola”(PDF). Baseline climate means (1961-1990) from stations all over the world (на језику: немачки). Deutscher Wetterdienst. Приступљено 6. 2. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
