Гајење биљака у стану је узгајање кућних биљака и обезбеђивање потребних услова за опстанак и наставак раста. Ово укључује снабдевање земљишта довољним храњивим материјама, исправне услове осветљења, циркулацију ваздуха и додавање одговарајуће количине воде.

Редовно заливање собних биљака неопходно је да биљка остане здрава и напредује. Међутим, не треба их заливати подједнако, јер различитим биљним врстама требају различите количине воде и сунчеве светлости, па је важно знати специфичности за одређене биљке које се узгајају.

Собне биљке понекад такође треба очистити од прашине и масних наслага који се скупљају на лишћу док су у затвореном простору. Прашњави, прљави листови могу успорити раст.^[1][2]

Биљке прочишћавају ваздух, скупљају негативну енергију, простору дају живост и декоративност а и гајење цвећа је изврстан хоби.^[3]

Потрага за собним цвећем дуга је прича о изванредном људском труду. На зидовима храма египатског фараона Тутмоса трећег у Карнаку налазе се резбарије које приказују готово три стотине биљака донесених као ратни плен са војног похода на Сирију, који се одиграо 5000 година п. н. е. Ретки су тако рани записи, али зна се да су то у првом реду биле биљке намењене за храну и друге корисне сврхе.

Рано у 17. веку вртлари краља Чарлса I Стјуарта, заслужни су за доношење многих биљака у Енглеску. Отац вртлар их је доносио из Русије, а син из Вирџиније. Увезли су укусно воће, цвеће, као што су флокс, лупина, пасифлора и дрвеће на пример ариш и тулипановац. Каснији истраживачи који су ишли у тропске земље, донели су са собом биљке које је требало узгајати у стакленицима. Од њих су се развиле многе данашње собне биљке.

Мисионари, дипломате, запослени у трговачким компанијама (посебно њихови лекари) и капетани бродова били су шарено друштво повремених сакупљача биља у свим деловима света. Енглески краљ Џорџ III, који је заједно са својом мајком заслужан за оснивање Краљевског ботаничког врта у Кју, Лондон, послао је првог сталног професионалног сакупљача биља у Кину. У 19. веку егзотично биље постало је уносан посао, јер је све више људи почело узгајати биљке у својим домовима. Кина, Јапан и Јужна Америка биле су преправљене сакупљачима из предузећа за узгој биља.

Почетком тог века послења модна лудост били су кактуси. Испрва су били скупи али кад им је цена пала почели су их узгајати сви, без обзира на сталеж. Онда је почело лудовање за папратима. 1848. узгој папрати проглашен је “модном обавезом”. Крајем века модна лудост биле су орхидеје. После паузе за време два светска рата, настављено је сакупљање биљака, из свих крајева света: Јапан, Кина, Америка, Кариби, Африка, Источна Индија, Аустралија и Нови Зеланд.^[4]

Главни фактори које треба узети у обзир приликом бриге о собним биљкама су позиционирање, влага, светлост, мешавина земљишта, температура, влажност, ђубриво, саксије и сузбијање штеточина. Следе неке опште смернице за здраву негу собних биљака, мада свака биљка има различите захтеве за негу.

Сунчева светлост је најважнији животни фактор за сваку биљку; она утиче на стварање хлорофила. Животни процес храњења биљке, тј. примање растворених храњивих састојака из земље и стварање скроба у лишћу уз помоћ хлорофила, може се одвијати само у присуству светла. Зато без светлости биљка не може успевати. У таквим условима биљка ће кроз неколико дана изгубити своју зелену боју, пожутеће и на крају угинути.

Позиционирање биљке је стога изузетно важно. Прозорске даске изложене директној сунчевој светлости биће превише топле за већину кућних биљака, али и хладна, сеновита места нису погодна за биљке које воле сунце.^[1]

Значење ниске-средње-високе светлости зависи од контекста. На пример, у литератури о орхидејама 1500 свећа се назива ниско осветљење. Могуће је надопунити прозорско светло вештачким осветљењем одговарајућих таласних дужина.

Већина биљака ће преживети осветљеност десет пута нижу од доле наведене, али неће исто тако расти нити цветати.

• Ниска (500–2 500 лукса; 50–250 свећа)
• Средња (2.500–10.000 лукса; 250–1.000 свећа)
• Висока (10.000–20.000 лукса; 1.000–2.000 свећа)
• Веома висока (20.000–50.000 лукса; 2.000–5.000 свећа)

Већина биљака које се узгајају као собне биљке су одабране јер су већ прилагођене расту на типичним собним температурама, између 15° и 25 °C, мада има и биљака које могу поднети и хладније просторије (око 5-8 °C). Биљке се могу прилагодити мањим променама температуре. Не смеју се стављати поред радијатора или пећи, а такође не подносе ни промају.^[5]

Собне биљке се генерално узгајају на специјализованим земљиштима која се називају компост за саксије или земља за саксије, а не на локалном природном тлу. Добра мешавина компоста у саксији укључује средства за побољшање тла која биљци обезбеђују хранљиве материје, подршку, одговарајућу дренажу и правилну вентилацију. Већина компоста за саксије садржи комбинацију тресета и вермикулита или перлита. Такође се може користити стерилизовано тло.

Уопштено говорећи, све врсте цвећа при гајењу у саксијама добро успевају на земљи богатој хумусом, која је измешана са неким добрим ђубривом и песком.

Одговарајућа величина саксије важан је фактор који треба узети у обзир. Превелика саксија изазваће болест корена због вишка влаге која се задржава у тлу, док ће премала саксија ограничити раст биљке и биљка може увенути.^[6] Генерално, биљка може остати у истој саксији две или више година. Постоје различите врсте саксија, али се обично могу поделити у две групе: порозне и непорозне. Порозне посуде су обично глинене или дрвене и топло се препоручују јер омогућавају бољу вентилацију док ваздух пролази бочно кроз странице саксије. Непорозне саксије, попут застакљених или пластичних, имају тенденцију да дуже задржавају влагу и ограничавају проток ваздуха.

Још једна потребна карактеристика су дренажне рупе. Обично саксије долазе са рупама на дну како би се омогућило истицање вишка воде из земље што помаже у спречавању труљења корена. Ако посуда нема рупе за дренажу, најбоље је ставити дуплу посуду, како би се унутрашња посуда могла извадити и уклонити вишак воде накупљен на дну спољне посуде. Ова спољашња саксије су обично украсне, металне, порцеланске или стаклене.

На количину воде која је потребна одређеној собној биљци утиче неколико фактора. Нису важни само величина и врста појединачних биљака, већ и услови узгоја. Светлост, температура, влажност, тип и величина посуде и тип земљишта утичу на брзину раста, а самим тим и на количину потребне воде. Надаље, најбоље је утврдити потребе за заливањем појединачне врсте биљака.

И недовољно заливање и претерано заливање могу бити штетни за собну биљку. Различите врсте собних биљака захтевају различите нивое влажности земљишта. Смеђи хрскави врхови на лишћу биљке знак су да је биљка недовољно заливана. Пожутели листови могу показати да је биљка превише заливана. Кућне биљке се генерално саде у саксије које имају дренажне рупе на дну саксије како би се смањила вероватноћа прекомерног заливања и заостале воде. Већина биљака не може издржати да јој корење буде у води и што ће често довести до труљења корена.

Влажност је нешто теже контролисати од температуре. Међутим, већина врста собних биљака толерише окружење са ниском влажношћу ако се редовно залива. Релативна влажност у кућама је често између 20% и 60%. Такав распон је прихватљив, иако већина врста успева близу 80% релативне влажности.^[7] Собне биљке такође испуштају влагу у ваздух, генерално повећавајући релативну влажност у просторији. Да бисте повећали влажност, биљке можете прскати дестилованом водом или користити овлаживач.

Биљке захтевају минерале у тлу, попут нитрата, фосфата и калијума. Азот је неопходан за зелени, лиснати раст. Собне биљке немају континуирано храњење храњивим материјама, осим ако се редовно ђубре.^[8] Фосфор је неопходан за цветање или плодоносне биљке. Калијум је неопходан за јаке корене и повећање уноса хранљивих материја. Можда ће бити потребни и мањи елементи у траговима, попут калцијума, магнезијума и гвожђа. Када користите ђубрива као изворе хранљивих материја, саветује се коришћење органског ђубрива са собним биљкама у саксијама јер синтетичка ђубрива могу да штете собној биљци.

Биљке у саксијама прихрањују се само када су у вегетацији, када су добро ужиљене, и привикнуте на нову средину. Постоји велики број врста ђубрива: за лишће, за цветање, за појединачне биљке, нпр. орхидеје, и то у облику течности, прашка који се раствара у води, штапића.

Редовно обнављање ваздуха у просторијама куће неопходно је за добро здравље биљака. Проветравање је одличан регулатор унутрашње температуре, најприроднији могући метод климатизације. Треба да се врши благо, без изазивања промаје која не прија биљкама.^[9]

Биљку треба пресадити онда када се утврди да јој је саксија постала премала или када је земља "истрошена" те се мора додати свежа земља. Најбоље је пресађивање одмах после цветања или пре избијања нових изданака. При томе треба водити рачуна о корену и пазити да се не оштети. После пресађивања биљка се добро залива и смешта на светло, топло место, заштићено од јаког сунца и промаје.

Заразне болести проузрокују гљивице и бактерије, најчешће су пепелница, рђа, пламењача, плесан. У надземне инсекте и штеточине спадају трипс, црвени паук, лисне ваши, штитаска ваш и др., а у подземне: глисте, црвићи и пужеви голаћи.

• Container garden

• Гајење цвећа у стану, Јаков Иванчић, Издање Задружне књиге, Београд, 1971.