Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
У октобру 1922. учествовао је у фашистичком„Походу на Рим“, да би потом ушао у дипломатску службу. Године 1930. постао је Мусолинијев зет, што му је помогло да направи брзу политичку каријеру: 1935. постао је министар за пропаганду и члан Великог фашистичког већа, а 1936. министар спољних послова. Следећи Мусолинијеве директиве, водио је политику што тешње сарадње између Италије и Немачке ради експанзије Италије на Балкан и Средоземље.
На седници Великог фашистичког већа 24. јула1943. гласао је за резолуцију која је отворила пут рушењу Мусолинија. Након капитулације Италије покушао је да побегне из земље, али је ухваћен, предан суду фашистичке Италијанске Социјалне Републике, која је успостављена у Северној Италији под немачком окупацијом и стрељан.
После рата објављени су његови мемоари у две књиге: „Дневник“ и „Европа према катастрофи“, а представљају врло важан извор за историју.
