Током јуниорске каријере освојио је првенство Француске и Тур де л’Авенир. Професионалну каријеру почео је 2013. и исте године остварио је двије етапне побједе на Вуелта а Еспањи. Године 2017. остварио је двије етапне побједе на Тур де Франсу, гдје је освојио брдску класификацију и награду за најагресивнијег возача и завршио је на десетом мјесту у генералном пласману. Године 2019. освојио је првенство Француске у друмској вожњи, а 2022. освојио је Гран при Мигел Индураин трку.
Каријера
Почетак каријере
Рођен је у Анбону, у Бретањи, гдје је почео каријеру 2011. године у тиму Бретање—шилер као приправник. Током прве сезоне завршио је Тур де л’Авенир на петом мјесту, возећи за француски национални тим и остварио је једну етапну побједу. Године 2012. прешао је у Аргос—шимано као приправник, са којим је завршио трку Тур де Савоја на другом мјесту, уз једну етапну побједу и освојене брдску, класификацију по поенима и класификацију за најбољег младог возача,[8] а затим је возећи за француски национални тим освојио Тур де л’Авенир, уз једну етапну побједу и освојене брдску и класификацију по поенима.[9]
2013—2017
На почетку 2013. године придружио се тиму Аргос—шимано као стандардан возач и током сезоне завршио је Ранд им Келн на четвртом мјесту, Гран при д’Увертир ла Марсељеза на осмом и Амстел Курасао рејс на деветом. У августу је возио своју прву гранд тур трку — Вуелта а Еспању.[10] На етапи 13 је био у бијегу и остварио је прву побједу у сезони и прву побједу на гранд тур тркама; напао је на километар до циља и завршио је седам секунди испред групе коју је одспринтао Риналдо Ночентини.[11] На етапи 16 је поново био у бијегу и у финишу се одвојио заједно са Ригобертом Ураном; у последња три километра Уран га је нападао, али је Барги пратио и побиједио је у спринту, остваривши другу етапну побједу на трци.[12]
Године 2014. завршио је Дром класик на осмом мјесту, у групи која је дошла на циљ девет секунди иза Ромена Бардеа,[13] а недељу дана касније завршио је Страде Бјанке на осмом мјесту, два минута иза Михала Квјатковског који је побиједио,[14] Крајем марта возио је Вуелта а Каталуњу, коју је завршио на деветом мјесту.[15] Хтио је да вози Тур де Франс, али је тим одлучио да поново вози Вуелта а Еспању и да се фокусира на генерални пласман, како би стекао искуство у борби за генерални пласман на гранд тур тркама.[16] На Вуелти је возио константно и завршио је на осмом мјесту у генералном пласману,[17] док му је најбољи резултат на етапи било шесто мјесто на етапи 20.[18] У финишу сезоне завршио је Тур оф Пекинг на шестом мјесту у генералном пласману, 23 секунде иза Филипа Жилбера.[19]
Барги на Тур де Франсу 2015.
На почетку 2015. завршио је Вуелта а Каталуњу на 17 мјесту у генералном пласману и на другом мјесту у класификацији за најбољег младог возача, иза Вилка Келдермана.[20] На Арденски класици арденским класицима није био у борби за побједу, а у јуну је Тур де Свис завршио на 12 мјесту.[21] док је недељу дана касније завршио првенство Француске у друмској вожњи на четвртом мјесту.[22] У јулу је возио Тур де Франс по први пут у каријери,[23] гдје је другу етапу завршио на десетом мјесту у спринту, а побиједио је Андре Грајпел.[24] Осму етапу, чији је циљ био на успону Мур де Бретањ, завршио је на 13 мјесту и дошао је до осмог мјеста у генералном пласману.[25] У првих десет био је до етапе 12, када је изгубио три минута у односу на главне конкуренте,[26] а Тур је завршио на 14 мјесту у генералном пласману, 31 минут иза Криса Фрума; у класификацији за најбољег младог возача завршио је на трећем мјесту, иза Наира Кинтане и Бардеа.[27] У наставку сезоне завршио је Класика де Сан Себастијан[28] и Гран при сајклисте де Квебек на деветом мјесту.[29]
У јануару 2016. године, на тренингу у Шпанији пред почетак сезоне, њега и пет сувозача ударио је возач који се укључивао у саобраћај. Сви су превезени у болницу, али нису били озбиљније повријеђени.[30] У априлу, завршио је Флеш Валон на деветом мјесту, пет секунди иза Алехандра Валвердеа,[31] док је четири дана касније Лијеж—Бастоњ—Лијеж завршио на шестом мјесту, 11 секунди иза Ваута Пулса.[32] У јуну је возио Тур де Свис, гдје је седму етапу завршио на трећем мјесту и преузео је лидерску мајицу на двије етапе до краја.[33] Хронометар на осмој етапи завршио је на 21 мјесту и изгубио је мајицу,[34] а трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, 18 секунди иза Мигела Анхела Лопеза.[35] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био на четвртом мјесту у генералном пласману током прве недеље, али је у наставку трке губио вријеме и завршио је на 23 мјесту у генералном пласману.[36] Возио је друмску трку на Олимпијским играма 2016. али је није завршио, након чега је возио Вуелта а Еспању, коју је морао да напусти током треће етапе због упале синуса.[37] У финишу сезоне завршио је Ђиро ди Ломбардију на осмом мјесту, минут и 24 секунде иза Естебана Чавеза.[38]
Барги у тачкастој мајици на Тур де Франсу 2017.
Године 2017. завршио је Париз—Ницу на осмом мјесту у генералном пласману,[39] након чега је Флеш Валон завршио на шестом мјесту.[40] Крајем априла је возио Тур де Романди, гдје је пао на другој етапи и сломио карлицу.[41] Паузирао је неколико недеља, а такмичењу се вратио у јуну, на Критеријуму ди Дофине. У јулу је возио Тур де Франс, гдје је девету етапу завршио на другом мјесту, након што га је одспринтао Уран у фото финишу, а захваљујући бодовима на брдским циљевима, преузео је тачкасту мајицу, за лидера брдске класификације и дошао је на 21 мјесто у генералном пласману, напредујући за 21 позицију.[42] На етапи 13 био је у бијегу заједно са Кинтаном, Албертом Контадором и Микелом Ландом. Контадор је више пута нападао, а у финишу је Ланда отпао; Барги је у спринту побиједио испред Контадора, остваривши прву побједу на Тур де Франсу и прву побједу неког француског возача на Тур де Франсу на Дан Бастиље од Давида Монкутјеа 2005.[43][44] У бијегу је надокнадио вријеме и дошао је на 15 мјесто у генералном пласману.[45] На етапи 15 је поново био у бијегу; завршио је на петом мјесту и дошао је на 13 мјесто у генералном пласману.[46] На етапи 18. чији је циљ био на успону екстра категорије Кол д’Изоар, напао је у финишу и достигао је Дарвина Атапуму на 800 m. До краја је сачувао предност и побиједио је са 20 секунди испред групе у којој су били Атапума, Барде и Фрум.[47] Након побједе дошао је до деветог мјеста у генералном пласману и до предности од 89 бодова испред Приможа Роглича у брдској класификацији.[48] На хронометру на етапи 20 изгубио је позицију од Контадора[49] и Тур је завршио на десетом мјесту.[50] У августу је возио Вуелта а Еспању, гдје је након седме етапе био на 13 мјесту у генералном пласману, а прије почетка осме етапе тим Санвеб га је избацио са трке.[51] Током седме етапе, када је Келдерману пукла гума, није послушао тимска наређења да га чека, због чега је Келдерман изгубио вријеме, а тим је у објашњењу навео да се нису сложили око циљева и тактике на трци; Барги је хтио слободну улогу на брдским етапама, да се бори за побједе, док је тим хтио да ради за Келдермана.[52]
2018—
На почетку 2018. прешао је у про тур тим Фортунео—самсик, са којим је потписао трогодишњи уговор.[53] Сезону је почео на трци Тур ла Провенс, коју је завршио на 32 мјесту, након чега је Париз—Ницу завршио на 17 мјесту у генералном пласману. На Критеријуму ди Дофине био је у бијегу на шестој етапи, али га је група достигла.[54] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је ишао у бијег на неколико етапа, али није успио да оствари побједу; завршио је на 17 мјесту у генералном пласману и на другом мјесту у брдској класификацији, иза Жилијена Алафилипа.[55] У финишу сезоне завршио је Дојчланд тур на шестом мјесту[56] и Гран при де Валонија на трећем.[57]
Барги у мајици шампиона Француске на Тур де Франсу 2019.
Након лоших резултата у првом дијелу 2019. изјавио је да размишља да заврши каријеру.[58] У јуну је освојио првенство Француске у друмској вожњи, што му је била прва побједа након двије године.[58] У јулу је возио Тур де Франс, изјавивши да су му циљ етапне побједе.[58] Нападао је на неколико брдских етапа, није успио да оствари побједу, али је завршио на десетом мјесту у генералном пласману.[59] Послије Тура изјавио је да ће остати у тиму и наредне сезоне иако је имао неколико понуда од стране ворлд тур тимова.[60] Након Тура завршио је трку Арктик рејс оф Норвеј на другом мјесту у генералном пласману, секунду иза Алексеја Луценка, након што је на последњој етапи завршио на четвртом мјесту, а Луценко је захваљујући секундама бонификације за треће мјесто освојио трку.[61] У финишу сезоне завршио је Копа Агостини на шестом и Ђиро дела Тоскана на деветом мјесту.
На почетку сезоне 2020. завршио је Дром класик на другом мјесту, изгубивши у спринту од Сајмона Кларка.[62] Недељу дана касније возио је Париз—Ницу, са које је дисквалификован у току прве етапе због дуге вожње иза аутомобила.[63] Од марта до августа сезона је била прекинута због пандемије ковида 19,[64] а након наставка сезоне возио је Критеријум ди Дофине и завршио га на деветом мјесту у генералном пласману.[65] Крајем августа и током септембра је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на етапи 16, коју је завршио на шестом мјесту,[66] а Тур је завршио на 14 мјесту у генералном пласману.[67] У финишу сезоне завршио је Флеш Валон на четвртом[68] и Лијеж—Бастоњ—Лијеж на деветом мјесту.[69]
Године 2021. завршио је Париз—Ницу у марту на 14 мјесту у генералном пласману, позицију испред Роглича који је био лидер пред последњу етапу, на којој је пао више пута и изгубио три минута.[70] Крајем априла је завршио Флеш Валон на петом мјесту, 11 секунди иза Алафилипа,[71] док је на Лијеж—Бастоњ—Лијежу отпао рано и завршио је на 26 мјесту.[72] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је само једну етапу завршио у првих 50, а затим је напустио трку прије почетка етапе 14, због пада у којем је учествовао на етапи 13.[73] Почетком августа возио је Арктик рејс оф Норвеј, гдје је двије етапе завршио у првих десет и завршио је трку на осмом мјесту у генералном пласману.[74] Десет дана касније возио је Тур де Лимузен трку и освојио је са истим временом као и другопласирани Френк Бонамур, али је био боље пласиран на етапама.[75] То му је била шеста побједа у каријери и прва послије двије године.[76] Средином септембра завршио је Гран при де Валонија класик на другом мјесту у спринту, иза Кристофа Лапорта, након чега је завршио сезону.[77]
Барги на Амстел голд рејсу 2021.
Сезону 2022. почео је у Шпанији у јануару, гдје је возио неколико класика у оквиру такмичења Челенџ де Маљорка, а класик Трофео сера де Трамунтана завршио је на осмом мјесту.[78] Сезону је наставио у Шпанији, гдје је прво издање трке Класика Жан параисо интериор завршио на седмом мјесту, скоро два минута иза Луценка који је освојио трку.[79] Почетком априла освојио је Гран при Мигел Индураин трку, побиједивши у спринту испред Александра Власова,[80] а десет дана касније завршио је Брабантсе пајл на трећем мјесту, иза Магнуса Шефилда и Беное Коснефрое.[81] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на етапи 11 и имао је четири и по минута предности, али га је група достигла на последњем успону; након што је достигнут, отпао је и завршио на деветом мјесту, преко четири минута иза Вингегора и добио је награду за најагресивнијег возача на етапи.[82] Прије почетка етапе 13 морао је да напусти Тур јер је био позитиван на ковид 19.[83] У септембру, завршио је Гран при сајклисте де Квебек на десетом мјесту,[84] а два дана касније завршио је Гран при сајклисте де Монтреал на десетом мјесту;[85] пет дана касније завршио је Гран при де Валонија поново на десетом мјесту.[86]
На почетку сезоне 2023. завршио је Жан параисо интериор трку на деветом мјесту, минут и по иза Погачара који је остварио соло побједу,[87] док је у марту Флеш Валон завршио на десетом мјесту.[88] У мају је возио Ђиро д’Италију по први пут,[89][90] гдје је био у бијегу на осмој етапи и завршио је на четвртом мјесту, у спринту три возача која су стигла на циљ скоро два минута иза Бена Хилија.[91] У бијегу је био и на етапи 18, гдје је отпао у финишу и завршио је на трећем мјесту, 50 секунди иза Филипа Цане и Тиба Пиноа.[92] Ђиро је завршио на 17 мјесту у генералном пласману и на осмом мјесту у спринт класификацији.[93]
1Године 1954. награду су добила двојица возача 2 Године 1961. није додијељена индивидуална награда, већ је она припала цијелом тиму. 3 Пелицотију је награда 2009. одузета због допинга.
_(cropped).jpg)
