Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1]
Биографија
Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2]
Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2]
Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1]
Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2]
Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1]
На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником.
Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група.
Дела
- „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939,
- „Чланци из књижевности“ 1953,
- „П. П. Његош“ (монографија) 1963,
- „Народна књижевност“ објављена након његове смрти.
- Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.
Референце
- ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 419.
- ^ а б в „Видо Латковић”. istorijskabiblioteka.com. Приступљено 2. 2. 2022.
