Братислав Живковић (Лесковац, 28. новембар 1970) је бивши српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер.
Играчка каријера
Каријеру је почео у лесковачкој Дубочици након чега је 1990. године прешао у Војводину.
У Црвеној звезди је наступао четири сезоне, од 1994. до 1998. године. Освојио је шампионску титулу 1995. године и три национална купа (1995, 1996. и 1997. године). За Звезду је одиграо 134 званичне утакмице и постигао девет голова, од којих се посебно издваја погодак против Барселоне на стадиону Камп ноу у Купу победника купова 1996. године, као и гол против Партизана у победи од 3:0 у првом мечу финала купа 1996. године на Маракани.[1]
Каријеру је од 1998. наставио у италијанској Сампдорији. Наредних шест година је провео у овом клубу, од чега је у првој и последњој сезони играо у Серији А а преостале четири у Серији Б. Пред крај каријере се вратио у Србију и играо за београдске клубове Обилић и БАСК.
За репрезентацију СР Југославије је наступио шест пута. Дебитовао је 23. маја 1996. на Кирин Купу против Мексика (0:0), а последњи меч одиграо је против Аргентине (1:3) у пријатељском сусрету у Мар Дел Плати 25. фебруара 1998. године.[2]
Тренерска каријера
У јулу 2007, именован је за председника Дубочице из Лесковца.[3]
Био је помоћник у првом тиму Црвене звезде код Здењека Земана. Водио је и пионире Црвене звезде, са којима је освојио шампионску титулу у сезони 2011/12.[4] Убрзо након тога је преузео звездину филијалу Сопот, коју је предводио у Српској лиги Београд.[5] У јануару 2013. се вратио у први тим Црвене звезде, овога пута као помоћник првом тренеру Александру Јанковићу.[6] У сезони 2013/14. је као помоћник Славише Стојановића освојио титулу са црвено-белима. Након тога су два тренера наставили сарадњу и у белгијском Лирсу.[7]
Крајем марта 2015, Живковић је постављен за тренера Вождовца, са циљем да избори опстанак у Суперлиги Србије.[8] Успео је да обезбеди Вождовцу опстанак, након чега је потписао нови уговор са клубом.[9] На клупи Вождовца је био до 7. новембра 2016, када је смењен након што је клуб забележио пет узастопних пораза у првенству.[10] У јануару 2017. је преузео још једног суперлигаша, Радник из Сурдулице.[11] Водио је Радник на само пет такмичарских мечева. Забележио је један реми и четири пораза, након чега је смењен.[12] Током 2017. је радио и као помоћник Ненаду Сакићу у крушевачком Напретку.[13]
У јуну 2018. је преузео омладинце Црвене звезде.[14] Након једне полусезоне је напустио ову функцију и на позив Драгана Стојковића Пиксија је отишао у кинески Гуангџоу РФ да ради као помоћни тренер.[15][16] У јулу 2020. је преузео суперлигаша Инђију.[17] Водио је клуб у првих девет кола такмичарске 2020/21. Забележио је три победе и шест пораза, након чега је крајем септембра 2020. поднео оставку.[18][19]
Трофеји
Црвена звезда
Референце
Спољашње везе
