Бранислав Вукосављевић (Београд, 19. септембар 1929 — Београд, 10. новембар 1985) био је југословенски и српски фудбалер и фудбалски тренер.
Биографија
Рођен је 19. септембра 1929. године у Београду. Вукосављевић је од 1953. до 1958. године играо за швајцарски Грасхоперс, а тада није било дозвољено младим фудбалерима да одлазе у иностранство, али је он као студент германистике под покровитељством Уједињених нација добио дозволу државног врха Југославије да оде у Швајцарску, јер је то била и добра реклама за Југославију у том тренутку.[1][2]
Студирао је германистику, а завршио је економију и био директор туристичке агенције Центротурист дуги низ година. Својим пословним и политичким везама помагао је бившим саиграчима из Црвене звезде, као што су Аца Аранђеловић, Коста Томашевић, Предраг Ђајић, Рајко Митић и други. Био је пријатељ са Љубом Тадићем.[1]
Вукосављевић је био покровитељ ветеранске секције Црвене звезде, све до смрти, 10. новембра 1985. године.[3]
Каријера
Вукосављевић је каријеру почео у млађим тимовима Балкан Миријево, а касније играо у још два београдска клуба, у млађим категоријама Пролетера Београд и Радничком Београд.[3]
Професионалну каријеру започео је 1947. године када је потписао за Црвену звезду, где је играо до 1957. године, на 97 такмичарских утакмица уз 47 голова, а укупно је забележио 291 меч уз 138 погодака, рачунајући ревијалне, пријатељске и турнирске утакмице.[3][1] Са Црвеном звездом учествовао је у освајању две шампионске титуле, Првенства Југославије, 1951. и 1953. године и три Купа Југославије — 1948, 1949 и 1950. године.[4] У Црвеној звезди најчешће је играо на позицији левог крила.[1] У освајању првог Купа Југославије у историји Црвене звезде, 1948. године, Вукосављевић је постигао четири гола у четири меча, два у финалу против Партизана. Током Првенства Југославије 1948/49. године на 16 утакмица постигао је 6 голова за Црвену звезду. Трофеј у Купу Југославије, Црвена звезда одбранила је и 1949. године, а Вукосављевић је у полуфиналу постигао гол за победу.[3]
Прву титулу првака са Црвеном звездом освојио је 1951. године, када је на седам сусрета постигао два гола.[3] Након опоравка од повреде, током шампионата Југославије 1952. године постигао је 8 голова, а најбољи стрелац био је и у Купу Југославије 1952. године са 6 голова.[3] Другу титулу са Црвеном звездом освојио је у сезони 1952/1953. у шампионату Југославије, када је на 13 утакмица постигао 8 голова и био други по ефикасности у Црвеној звезди.[1]
Од средине 1953. године играо је за швајцарски Грасхопер, у чијем дресу је постигао 122 лигашка погодка, до 1958. године. Током сезоне 1955/56. Суперлиге Швајцарске био је најбољи стрелац шампионата, са 33 постигнута гола. На утакмици против Белинцоне (6:0) постигао је свих шест погодака на мечу и дао свој допринос у освајању дупле круне Грасхопера.[1] Током сезоне 1953/54. Суперлиге Швајцарске, постигао је 28 голова, а 1956/57. се 26 пута уписао у стрелце.[1]
У периоду од 1958. до 1960. године играо је за швајцарски Винтертур, за који је постигао 19 голова, а у исто време када је играо, био је и тренер тима. Вуковављевић је након тога био тренер и Грасхопера (1960—1963) и спортски директор тог клуба.[3][5]
За фудбалску репрезентацију Југославије наступао је 2 пута, 30. октобра 1949. године против репрезентације Француске у Паризу и 13. новембра 1949. године против селекције Аустрије у Београду.[3] Касније је више пута био позван да игра, међутим имао је каријеру у Швајцарској, а политика фудбалског савеза Југославије била је да за репрезентацију играју фудбалери из домаћих клубова.[1]
Трофеји
Клупски
Црвена звезда
Грасхопер
Индивидуално
Референце
Спољашње везе
