Белуџи (Балуџи, Белучи, Балучи), народиранске језичке породице, али нејасног порекла, настањен је на подручју Белуџистана које се простире у Ирану, Пакистану и Авганистану.[1] Има их преко 10 милиона и то око 7 милиона у пакистанској покрајини Белуџистан, 2 милиона у иранској покрајини Систан и Белуџистан, око пола милиона у Авганистану и пола милиона у Оману. Поред ових подручја Белуџи у значајној мери живе и Уједињеним Арапским Емиратаима, Туркменистану, Кувајту, Катару, Саудиској Арабији и Сомалији. Говоре балуџи, који је близак персијском, и служе се арапским писмом. Како је Белуџистан планинско и сушно подручје, то је јако утицало на начин живота овог народа. Баве се земљорадњом, док неки воде полуномадски начин живота, бавећи се сточарством.
Племена
Белуџи су подељени у многобројна племена која се у Пакистану састоје од две главне групе, Сулаимани и Макрани између којих су настањена Брахуи племена.
Постоје различита гледишта о преклу Белуџа - претпоставке су да су они арапског, турског, иранског или римљанског порекла као претпоставка да су мигрирали у време освајања Александра Македонског.
Л. М. Дам наводи да су су Белуџи првенствено иранског порекла, Персијанци који су мигрирали из области јужног приобаља Каспијског језера. Л. В. Ошанин, совјетски антрополог је прихватао Дамову теорију. Северни и јужни Белуџи сматрају себе потомцима Арапа из области града Алепа. Несумњиво је да су се нека племена као што су Бугти и Ринд придружила Белуџима током ратова у Белуџистану док су Арапи били у том подручју.
Референце
^Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 101. ISBN86-331-2075-5.