PROFILPELAJAR.COM

Бату-кан
Бату-кан
	Статуа Бату кана
Лични подаци
Датум рођења	1205.
Место рођења	Монголија,
Датум смрти	1255.
Место смрти	Сарај,
Породица
Потомство	Сартак Кан, Тококан
Родитељи	Џучи

Бату кан (монг. Бат хан, рус. Баты́й каан; око. 1205–1255) је био монголски кан, оснивач Плаве хорде. Бату је био син Џучија и унук Џингис-кана. Његове Плаве хорде су постале Златне хорде, које су владале Кијевском Русијом и Кавказом око две стотине педесет година и које су поразиле и уништиле, за известан период, пољске и угарске армије.

Личност и изглед

Према Ђованију да Пијану дел Карпинеу, Бату је био „довољно љубазан према свом народу, али га се они веома плаше. Он је, међутим, најокрутнији у борби; веома је препреден и изузетно лукав у рату, јер је дуго ратовао.“^[1] Вилијам од Рубрука га је описао као особу висине његовог господара Џона де Бомона, чије је цело лице било прекривено црвенкастим мрљама.^[2] Бату Кан је био малог раста. Очи су му биле мале и косе, и имао је раван нос.^[3]

Биографија

Бату-кан је након смрти свога деде Џингис-кана наследио пределе око Аралског језера које су биле назване Кипчацима или пределима Златне хорде. За свог надређеног, великог кана, и наследника Џингис-кана признао је Огатаја који га је послао у походе против Кине,^[4] а касније (1237–1241) је освојио Кијевску Русију и поразио Пољаке и Мађаре и стигао све до Јадранског мора.

Кијевску Русију је држао под својом управом читавих десет година. Напад на Цариград је био планиран али је одустао од тога због смрти великог кана Огатаја 1241. године којег је он планирао да наследи на позицији великог кана. Не успевши да оствари свој последњи и највећи циљ умро је 1255. године у својој престоници Серају.

Ране Године

Након смрти његовог сина Џочија, Џингис-кан је доделио Џочијеве апанаже својим синовима. Велики кан је поставио Батуа као кана Златне Хорде (познатог и као Џочијев Улус или Кипчак канат).^[5]^[6] Џочијев најстарији син, Орда Кан, такође се сложио да Бату наследи њиховог оца. Најмлађи брат Џингис-кана Темуге присуствовао је церемонији крунисања као званични представник Џингиса.^[7] Када је Џингис-кан умро 1227, оставио је 4.000 монголских мушкараца Џочијевој породици. Џочијеве земље биле су подељене између Батуа и његовог старијег брата Орде. Ордина Бела хорда је владала земљама отприлике између реке Волге и језера Балхаш, док је Батуова Златна Хорда владала земљама западно од Волге.

Године 1229, Огатај-кан је послао три тумена под Кукдејем и Сундејем да покоре племена на доњем делу реке Урал. Према Абулгазију, Бату се придружио Огедејевој војној кампањи против династије Ђин у Северној Кини док се његов млађи брат борио против Башкира, Кумана, Бугара и Алана на западу. Упркос тешком отпору својих непријатеља, Монголи су освојили главне градове Џурџена и учинили Башкире својим савезницима. У 1230-им, Огедеј је поделио земљу у Шансију Батуу и породици Џочи, али су они поставили своје службенике под надзором царског гувернера, а исто тако и у Хорасану.^[8]

Освајање Кијевске Русије

На курултају у Монголији након завршетка Монголско-Ђинског рата, Велики кан Огедеј је наредио Батуу да освоји западне нације. Године 1235. Бату, који је раније руководио освајањем полуострва Крим, додељена је војска од 130.000 људи да надгледа инвазију на Европу. Његови сродници и рођаци Гујук, Бури, Монгке, Кулген, Кадан, Бајдар и значајни монголски генерали Субудај (Субедеј), Боролдај и Менгусер придружили су му се по наређењу његовог ујака Огедеја. Војска, којом је заправо командовао Субутај, прешла је Волгу и напала Волшку Бугарску 1236. Требало им је годину дана да затру отпор Волшких Бугара, Кипчака и Алана.

Уништење престонице Владимир-Суздаљ од стране монголских армија. Из средњовековних руских анала.

У новембру 1237, Бату-кан је послао своје изасланике на двор Јурија II Владимир-Суздаља и захтевао његову верност. Када је Јуриј одбио да се преда, Монголи су опседали Рјазањ. После шест дана крваве битке, град је потпуно уништен и никада није враћен у стари сјај. Узнемирен вестима, Јури II је послао своје синове да задрже хорду, али су они били тешко поражени. Након што је спалила Коломну и Москву, хорда је 4. фебруара 1238. опсадила престоницу Владимир-Суздаљ. Три дана касније град је заузет и спаљен до темеља. Краљевска породица је страдала у пожару, док се велики принц журно повукао на север. Прешавши Волгу, окупио је нову војску, коју су Монголи потпуно истребили на реци Сит 4. марта.

Тада је Бату Кан поделио своју војску на мање јединице, које су опљачкале четрнаест руских градова: Ростов, Углич, Јарослављ, Кострому, Кашин, Скнјатино, Городец, Галич, Переслављ-Залески, Јурјев-Пољски, Дмитров, Волоколамск, Твер и Торжок. Најтеже је заузети мали град Козељск, чији су дечак-принц Тит и становници одолевали Монголима седам недеља. Како се прича, на вест о приближавању Монгола, град Китеж је са свим својим становницима потопљен у језеро, где се и данас може видети. Кадан и Бури су упали у град за три дана након што су се придружили Батуу. Једини већи градови који су избегли уништење били су Смоленск, који се потчинио Монголима и пристао да плаћа данак, и Новгород са Псковом, до којег Монголи нису могли доћи због велике удаљености и мочварних подручја која су се налазила међу њима.

Види још

Монголско-угарски сукоби

Референце

^ Rockhill 1967.
^ Rockhill 1967, стр. 123.
^ Neath the Hoof of the Tartar, Or, The Scourge of God
^ Haywood, John; Jotischky, Andrew; McGlynn, Sean (1998). Historical Atlas of the Medieval World, AD 600–1492. Barnes & Noble. стр. 3.21. ISBN 978-0-7607-1976-3.
^ Turchin, Peter; Adams, Jonathan M.; Hall, Thomas D (децембар 2006). „East-West Orientation of Historical Empires”. Journal of World-Systems Research. 12 (2): 222. ISSN 1076-156X. Приступљено 12. 9. 2016.
^ Rein Taagepera (септембар 1997). „Expansion and Contraction Patterns of Large Polities: Context for Russia”. International Studies Quarterly. 41 (3): 498. JSTOR 2600793. doi:10.1111/0020-8833.00053.
^ H. H. Howorth The history of the Mongols, p.II, d.II, p. 37.
^ Allsen 2001, стр. 45

Литература

Grousset, René (1938). L'Empire des Steppes.
Morgan, David (1991). The Mongols. Wiley. ISBN 0-631-17563-6.
Nicolle, David (1998). The Mongol Warlords. Brockhampton Press. ISBN 9781860194078.
Rockhill, William Woodville (1967), The Journey of William of Rubruck to The Eastern Parts of the World, 1253–55, As Narrated by Himself, With Two Accounts of the Earlier Journey of John of Pian de Carpine.
Sicker, Martin (2000). The Islamic World in Ascendancy: From the Arab Conquests to the Siege of Vienna. Praeger Publishers. ISBN 9780275968922.
Soucek, Svatopluk (2000). A History of Inner Asia. Cambridge.
Yan, Vasily (2007). Baty. Azbuka Clasica.
Ronay, Gabriel (1978). The Tartar Khan's Englishman. Cassel.
Saunders, J.J. (1971). The History of the Mongol Conquests. Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-0-8122-1766-7.
Christian, David. A History of Russia, Mongolia and Central Asia. Blackwell, 1999.
Franklin, Simon and Shepard, Jonathon, (1996). The Emergence of Rus, 750–1200. ISBN 0-582-49091-X. . (Longman History of Russia, general editor Harold Shukman.) Longman, London, (1996)
Fennell, John, (1983). The Crisis of Medieval Russia, 1200–1304. ISBN 0-582-48150-3. . (Longman History of Russia, general editor Harold Shukman.) Longman, London, (1983)
Jones, Gwyn. A History of the Vikings. 2nd ed. London: Oxford University Press, 1984.
Martin, Janet, (1993). Medieval Russia 980–1584. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-36832-4.
Obolensky, Dimitri (1974) [1971]. The Byzantine Commonwealth: Eastern Europe, 500–1453. London: Cardinal. ISBN 9780351176449.
Pritsak, Omeljan. (1991). The Origin of Rus'. Cambridge Massachusetts: Harvard University Press. .
Stang, Håkon. The Naming of Russia. Meddelelser, Nr. 77. Oslo: University of Oslo Slavisk-baltisk Avelding, 1996.
Alexander F. Tsvirkun E-learning course. History of Ukraine. Journal Auditorium, Kiev, 2010.
Velychenko, Stephen, National history as cultural process: a survey of the interpretations of Ukraine's past in Polish, Russian, and Ukrainian historical writing from the earliest times to 1914. Edmonton, 1992.
Velychenko, Stephen, "Nationalizing and Denationalizing the Past. Ukraine and Russia in Comparative Context", Ab Imperio 1 (2007).
Velychenko, Stephen "New wine old bottle. Ukrainian history Muscovite-Russian Imperial myths and the Cambridge-History of Russia," [1]
Allsen, Thomas T. (2001). Culture and Conquest in Mongol Eurasia. Cambridge University Press. ISBN 9780521602709.
Atwood, Christopher P (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire.
Christian, David (1998). A History of Russia, Central Asia and Mongolia Vol. 1: Inner Eurasia from Prehistory to the Mongol Empire. Blackwell.
Halperin, Charles J (1985). Russia, and the golden horde: the Mongol impact on medieval Russian history. Indiana University Press.
Majorov, Alexander (2017), The Conquest of Russian Lands in 1237-1240
Sinor, Denis (1999). „The Mongols in the West”. Journal of Asian History. 33 (1): 1—44. JSTOR 41933117.
Vernadsky, George (1953). The Mongols and Russia. Yale University Press.
- Halperin, Charles J. (1982). „George Vernadsky, Eurasianism, the Mongols, and Russia”. Slavic Review. 41 (3): 477—493. JSTOR 2497020. S2CID 147353958. doi:10.2307/2497020.
Martin, Michael (2017-04-17). City of the Sun: Development and Popular Resistance in the Pre-Modern West (на језику: енглески). Algora Publishing. ISBN 978-1-62894-281-1.
Boris Rybakov. Киевская Русь и русские княжества XII-XIII вв. (Kievan Rus' and Russian Princedoms in 12th and 13th Centuries. ISBN 5-02-009795-0. ), Moscow: Nauka, (1993)
Michell, Robert; Forbes, Nevell (1914). „The Chronicle of Novgorod 1016-1471”. Michell. London, Offices of the society. Приступљено 4. 6. 2014.
John Merton Patrick (1961). Artillery and warfare during the thirteenth and fourteenth centuries. 8, Issue 3 of Monograph series. Utah State University Press. стр. 12. ISBN 9780874210262. Приступљено 2011-11-28. „The Mongols invaded the Russian steppes at this time, reaching the Crimea before turning back at the Khan's orders. The youngest son of Genghis, Tului, was given the special task of destroying walled cities during this campaign, employing the Chinese engines”
„The Destruction of Kiev”. Tspace.library.utoronto.ca. Архивирано из оригинала 19. 8. 2016. г. Приступљено 12. 10. 2013.
Kohut, Zenon E.; Goldfrank, David M. (1998). „The Mongol Invasion”. Ур.: Curtis, Glenn E. Russia: a country study (1st изд.). Washington, D.C.: Federal Research Division, Library of Congress. стр. 10—11. ISBN 0-8444-0866-2. OCLC 36351361. Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
Halperin, Charles J. (2011). „False Identity and Multiple Identities in Russian History: The Mongol Empire and Ivan the Terrible”. The Carl Beck Papers. The Center for Russian and East European Studies (2103): 1—71. doi:10.5195/cbp.2011.160 . Приступљено 15. 6. 2016.