Рођен је 1899. године у Травнику, у радничкој породици.[1] Ту је завршио основну и средњу школу.[2] У Првом светском рату је учествовао на страни српске војске.[3] Након рата је студирао право на Универзитету у Загребу.[4]
Партијски рад
Био је један од вођа СКОЈ-а на загребачком универзитету. Радио је у студентском клубу »Епур си мове«.[1] Почетком 1920-их неко време су у Загребу деловале две комунистичке омладинске организације. На челу незваничне организације били су Милан Дурман, Антун Маврак и Стјепан Зинић.[5]
Првог маја 1923. године дисидентска група СКОЈ-а, на челу са Миланом Дурманом, Станком Драгићем и Антуном Мавраком, је покренула часопис Омладинска борба.[6] Још пре његовог излажења, загребачка Борба се оградила од њега, обзиром да није имао одобрење партијских органа. Ова група омладинаца је оптуживана да хоће да створи посебан Савез радничке омладине и да „одбија да се подвргне општој дисциплини."[6] У јуну исте године су сређени односи СКОЈ-а у Загребу, и Омладинска борба је прихваћена као званични орган СКОЈ-а, односно СРОЈ-а. Главни и одговорни уредник је био Антун Маврак.[7] Након 17 објављених бројева, излажење листа је обустављено након полицијске забране 15. јануара 1924. године.[7]
Маврак се придружио Комунистичкој партији Југославије 1924. године, и убрзо постаје битна особа у организацији. [4] На седници Обласног већа Независне радничке партије Југославије за Хрватску и Славонију од 30. септембра 1924. године изабран је за члана тог форума.[1] Био је противник сукоба фракција унутар КПЈ. Антифракционим радом у Загребу 1920-их руководили су Антун Маврак и Станко Драгић, који су 1925. изабрани у Месни комитет, у коме су имали подршку и у Младену Цонићу и Андрији Хебрангу.[8]
Учествовао је на партијској конференцији у Крижевцима 1925. или 1926. године, где је између осталих упознао Јосипа Броза. 1926—1927. године био је сарадник и уредник органа КПЈ „Борбе“.[1] Када је почетком 1927. године Тито дошао у Загреб, са женом и дететом без посла, Маврак му је чак уступио свој стан на привремено кориштење. Првобитно су били у пријатељским односима, али је Маврак убрзо изгубио поверења у Тита из неког разлога.
Године 1928. Маврак је постао секретар Покрајинског комитета КПЈ за Хрватску.[4] Ту дужност обављао је веома кратко јер је због честих прогона загребачке полиције морао да напусти земљу. Године 1929. отишао је илегално у Беч, где га је аустријска полиција ухапсила и желела изручити југословенским властима, али захваљујући акцији међународне јавности то нису учинили. Познати писци тог времена Карл Краус и Анри Барбис упутили су апел аустријском министру правде у вези с изручењем југословенским властима »југословенског бегунца Маврака« и моле да »не повреди најосновнији европски појам човечности«.[1]
Након изласка из бечког затвора био је протеран из Аустрије те је отишао у Француску. Настанио се у Паризу, где је руководио радом у југословенској секцији КП Француске. Сарађивао је у »Пролетеру«.[1]
На челу партије
У време Шестојануарске диктатуре у Југославији, КПЈ је позвала на оружани отпор, па је уследила серија оружаних окршаја комуниста и полиције. Партијски радикали су узалуд покушавали да покрену масе на „оружани устанак“ путем изолованих уличних борби.[9] Ова тактика КПЈ је изазвала оштре одмазде југословенске полиције, током којих су убијене и ухапшене многе вође комуниста, укључујући Ђуру Ђаковића.[10] Крајем 1929. године лидери КПЈ Јован Малишић и Филип Филиповић су били мета жестоке критике из Москве, због тенденције развоја подземне југословенске партије ка пучизму, на штету фабричког организовања.[9] Коминтерна је тражила ново руководство да заустави фракцијске сукобе и обнови организацију.[10]
Августа 1930. године Антун Маврак је позван у Москву, где га је Извршни комитет Коминтерне именовао за секретара Централне руководеће инстанце КПЈ.[1][4] Нови фокус је стављен на организацију илегалних синдиката, док су они који хоће тренутни оружани устанак проглашени терористима у партијској штампи.[11]
Све до пролећа 1932. године Маврак је деловао веома активно, нарочито на санацији стања у КПЈ. У априлу 1932. године опет је отпутовао у Москву, где је присуствовао Једанаестом проширеном пленуму Извршног комитета Коминтерне.[1] Истог месеца оптужен је због наводног учешћа у унутарпартијском групашком и фракционашком деловању, након чега га је Коминтерна искључила из КПЈ.[4] Исте године, на чело привременог руководства КПЈ је постављен Милан Горкић.[12]
Изопштење у Совјетском Савезу
Избачен из партије, Антун Маврак је наставио да живи у Совјетском Савезу као радник. Прво је послан на рад у фабрику »Шљемастрој« у Ростов на Дону.[1]
У јануару 1934. године секретар ЦК КПЈ Милан Горкић је поставио питање његова повратка у партију на сједници ЦК СКЈ.[1] По свој прилици тада је преведен на рад у фабрику аутомобила „ЗИС“ (Завод имена Стаљина) у Москву где је радио наредних година.[1] У Москви је живео веома тешко, потпуно одбачен, и пред крај живота је постао готово бескућник.
Маврак је ухапшен почетком 1938. године, у периоду масовног терора Стаљинове тајне полиције, подстакнутог ксенофобном „анти-шпијунском“ кампањом, што је нарочито тешко погодило стране комунистичке дисиденте.[13] Према сведочењу К. Штајнера, Маврак се налазио у Лубјанки, главном затвору НКВД-а, где је подвргнут „методама психолошке смрти“.[1]
Маврак је терећен заједно са југословенским револуционарима Филипом Филиповићем и Карлом Штајнером, и убрзо стрељан.[13] Посмртно је рехабилитован одлуком Војног колегијума Врховног суда СССР, 1963. године.[1]
Дела
Сарађивао је у „Борби“, „Пролетеру“ и у органу КП Аустрије „Ди Роте Фане“. Поред многих текстова и чланака, објавио је и брошуру „Захтеви беспослених“.[1]
.svg)
