PROFILPELAJAR.COM

Антарктичко полуострво (69° 30′ S 065° 00′ W / 69.500° Ј; 65.000° З / -69.500; -65.000) је најсевернији део копна Антарктика и скоро једини део тог континента који се налази ван Антарктичког поларног круга. Лежи на Западној хемисфери, одмах поред Јужне Америке. Излази из линије између Кејп Адамса у мору Ведел и сеже у копно до јужно од острва Еклунд, све до Прајм Хеда (63º13'S).^[1] Антарктичко полуострво има површину од 522,000 km² (201,545 sq mi), од чега је 80% је покривено ледом.^[2]

Упитно је време када је Антарктичко полуострво први пут виђено, али се са сигурношћу зна да се то догодило током треће деценије 19. века. Договором између Надзорног комитета за антарктичка имена САД и британске организације UK-APC 1964. године решено је имене полуострва. До тада је у САД било звано „Палмерово полуострво“ а у Великој Британији „Грахамова земља“. Грејамова Земља је данас део Антарктичког полуострва северно од од линије коју чине Кејп Џереми и Кејп Агасиз, док је Палмерова Земља део јужно од те линије. У Чилеу Антарктичко полуострво се званично зове Земља Бернарда О'Хигинса по чилеанском патриоти и антарктичком визионару. Остале земље шпанског говорног подручја, укључујући и Аргентину ово полуострво зову Антарктичким (шп. Peninsula Antártica). У Аргентини, која на полуострву има више база и људства од ма које друге земље, полуострво се зове и „Земља Светог Мартина“ (шп. Tierra de San Martín).

Острво је углавном у планинама, а његов највиши врх је отприлике 2.800 метара. Сматра се да су планине наставак Анда из Јужне Америке, а да их спаја подводни гребен. Тај аргумент користе Чиле и Аргентина за своје територијалне претензије. Полуострво има оштре литице са којих се глечери сливају у Ларсенов ледени залив (који је доживео значајно пуцање током 2002. године). Како полуострво има најумеренију климу на Антарктику, на њему, као и на околним острвима, налази се највећа концентрација истраживачких станица на континенту. Залив наде, који се налази на координатама 63° 23′ S 057° 00′ W / 63.383° Ј; 57.000° З / -63.383; -57.000, налази се северно од најсервернијег дела полуострва, што је Прајм Хед на 63º13'S.

Морски екосистем око западног континенталног појаса Антарктичког полуострва (WAP) био је подвргнут брзим климатским променама. Током протеклих 50 година, топла, влажна поморска клима северног WAP-а померила се на југ. Ова климатска промена све више замењује некада доминантну хладну, суву континенталну антарктичку климу. Ово регионално загревање изазвало је реакције на више нивоа у морском екосистему, као што су повећан транспорт топлоте, смањен обим и трајање морског леда, локални пад броја Адели пингвина зависних од леда, повећање бројности генту и чинстрап пингвина толерантних на одсуство леда, промене у фитопланктонском и зоопланктонском саставу заједнице, као и промене у регрутовању крила, обиљу и доступности предаторима.^[3]^[4]^[5]

Историја

Истраживачке станице

Прве антарктичке истраживачке станице успостављене су током Другог светског рата у оквиру британске војне операције, Операција Табарин.^[6]

Педесетих година прошлог века дошло је до значајног повећања броја истраживачких база, јер су се Британија, Чиле и Аргентина такмичиле да полажу право на исту област.^[7] Метеорологија и геологија су били примарни предмети истраживања.

С обзиром на то да полуострво има најблажу климу на Антарктику, највећа концентрација истраживачких станица на континенту може се наћи тамо, или на бројним оближњим острвима, и то је део Антарктика који најчешће посећују туристички бродови и јахте. Заузете базе укључују Базу генерал Бернардо О'Хигинс Рикелме, станицу Белинсхаузен, базу Карлини, антарктичку станицу Команданте Фераз, станицу Палмер, истраживачку станицу Ротера и базу Сан Мартин. Данас на Антарктичком полуострву постоје многе напуштене научне и војне базе. Аргентинска база Есперанца била је родно место Емилија Маркоса Палме, прве особе која је рођена на Антарктику.^[8]

Изливања нафте

Потапање аргентинског брода АРА Бахија Парајисо и накнадно изливање нафте од 170.000 US gal (640.000 l; 140.000 imp gal) догодило се у близини Антарктичког полуострва 1989. године.^[9]^[10]^[11]

Геологија

Антарктик је некада био део суперконтинента Гондвана. Изданци из овог времена укључују ордовицијумске и девонске граните и гнајсе пронађене у Скар затону и полуострву Јорг, док је карбонско-тријаска полуострвска група Тринити сачињена од седиментних стена које су видљиве у заливу Хоуп и каналу Принца Густава. Вулканске стене Ватреног прстена еруптирале су у јури, распадом Гондване и изрониле су у источној Грајамовој земљи као наслаге вулканског пепела. Вулканизам дуж западне Грајамове земље датира од креде до данашњих времена, а изданци се налазе дуж мореуза Герлаш, канала Лемеар, Аргентинских острва и острва Аделејд. Ове стене у западној Грајамовој земљи укључују андезитску лаву и гранит из магме, и указују на то да је Грајамова земља била наставак Анда. Ова линија вулкана повезана је са субдукцијом Фениксове плоче. Метаморфизам повезан са овом субдукцијом је очигледан у Шкотском метаморфном комплексу, који излази на Слоновско острво, заједно са острвима Кларенс и Смит на Јужним Шетландским острвима. Дрејков пролаз је отворен пре око 30 Ма пошто се Антарктик одвојио од Јужне Америке. Јужно Шетландско острво се одвојило од Грајамове земље пре око 4 Ма као вулкански рифт настао унутар Брансфилдовог мореуза. Три успавана подморска вулкана дуж ове пукотине укључују Акс, Три сестре и Орку. Острво Десепшон је активни вулкан на јужном крају ове зоне расцепа. Значајне фосилне локације укључују групу фосилних прелива од касне јуре до ране креде на Александровом острву, седименте из ране креде на полуострву Бајерс и острву Ливингстон и седименте на острву Сејмур, који укључују кредно изумирање.^[12]

Види још

Референце

^ Stewart, J. (2011). Antarctic: An Encyclopedia. New York, NY: McFarland & Co. ISBN 978-0-7864-3590-6.
^ Antarctic Peninsula Ice Sheet
^ Ducklow, Hugh W; Baker, Karen; Martinson, Douglas G; Quetin, Langdon B; Ross, Robin M; Smith, Raymond C; Stammerjohn, Sharon E; Vernet, Maria; Fraser, William (2007-01-29). „Marine pelagic ecosystems: the West Antarctic Peninsula”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences (на језику: енглески). 362 (1477): 67—94. ISSN 0962-8436. PMC 1764834 . PMID 17405208. doi:10.1098/rstb.2006.1955.
^ Schofield, O.; Ducklow, H. W.; Martinson, D. G.; Meredith, M. P.; Moline, M. A.; Fraser, W. R. (2010-06-18). „How Do Polar Marine Ecosystems Respond to Rapid Climate Change?”. Science (на језику: енглески). 328 (5985): 1520—1523. Bibcode:2010Sci...328.1520S. ISSN 0036-8075. PMID 20558708. S2CID 43782473. doi:10.1126/science.1185779.
^ Montes-Hugo, M.; Doney, S. C.; Ducklow, H. W.; Fraser, W.; Martinson, D.; Stammerjohn, S. E.; Schofield, O. (2009-03-13). „Recent Changes in Phytoplankton Communities Associated with Rapid Regional Climate Change Along the Western Antarctic Peninsula”. Science (на језику: енглески). 323 (5920): 1470—1473. Bibcode:2009Sci...323.1470M. ISSN 0036-8075. PMID 19286554. S2CID 9723605. doi:10.1126/science.1164533.
^ „British Research Stations and Refuges - History”. British Antarctic Survey. Архивирано из оригинала 05. 10. 2007. г. Приступљено 8. 11. 2014.
^ Thomson, Michael; Swithinbank, Charles (1. 8. 1985). „The prospects for Antarctic Minerals”. New Scientist (1467): 31—35.
^ Simon Romero (6. 1. 2016). „Antarctic Life: No Dogs, Few Vegetables and 'a Little Intense' in the Winter”. New York Times.
^ „The world's frozen clean room”. Business Week. 22. 1. 1990.
^ Smith, James F. (5. 4. 1990). „Struggling to Protect 'The Ice'”. Los Angeles Times. Приступљено 2011-01-30.
^ Sweet, Stephen T.; Kennicutt, Mahlon C.; Klein, Andrew G. (2015-02-20). „The Grounding of theBahía Paraíso, Arthur Harbor, Antarctica”. Handbook of Oil Spill Science and Technology. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons, Inc. стр. 547—556. ISBN 978-1-118-98998-2. doi:10.1002/9781118989982.ch23.
^ Leat, Philip; Francis, Jane (2019). Fox, Adrian, ур. Geology of Graham Land, in Antarctic Peninsula: A Visitor's Guide. London: Natural History Museum. стр. 18–31. ISBN 9780565094652.

Литература

„Working-Class Hero”. Portland Magazine. 8. 11. 2012. Архивирано из оригинала 30. 12. 2019. г. Приступљено 08. 02. 2023. — "'She’s just moored there at the dock in Bay Center, sitting in the mud,' says Charles Lagerbom, Northport, Maine, resident and president of the Antarctican Society".
The South Pole; an account of the Norwegian Antarctic expedition in the "Fram," 1910–12 — Volume 1 and Volume 2 на пројекту Гутенберг
The Worst Journey in the World, Volumes 1 and 2 Antarctic 1910–1913 на пројекту Гутенберг
South: the story of Shackleton's 1914–1917 expedition на пројекту Гутенберг
Anthony, Jason C. (2012). Hoosh: roast penguin, scurvy day, and other stories of Antarctic cuisine. Lincoln, Neb.: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-2666-1.
Robert Clancy, John Manning, Henk Brolsma: Mapping Antarctica: A Five Hundred Year Record of Discovery. Springer, 2014. ISBN 978-94-007-4320-5 [Print]; ISBN 978-94-007-4321-2 [eBook]
Ivanov, L. General Geography and History of Livingston Island. In: Bulgarian Antarctic Research: A Synthesis. Eds. C. Pimpirev and N. Chipev. Sofia: St. Kliment Ohridski University Press, 2015. pp. 17–28. ISBN 978-954-07-3939-7
Alexander, C. (1998). The Endurance: Shackleton's legendary Antarctic expedition. London: Bloomsbury. ISBN 9780747541233.
Barczewski, S. (2007). Antarctic Destinies. London: Hambledon Continuum. ISBN 9781847251923.
Huntford, R. (1985). Shackleton. London: Hodder & Stoughton. ISBN 9780340250075.
Hurley, F. (1925). Argonauts of the South. London: Butler & Tanner.
Shackleton, E. (1985). South: The story of Shackleton's 1914–17 expedition. London: Century Publishing. ISBN 9780712601115.
Worsley, F. A. (1939) [1931]. Endurance: An Epic of Polar Adventure. London: Butler & Tanner.
Worsley, F. A. (1999). Shackleton's Boat Journey. London: W. W. Norton. ISBN 9780712665742.
Eagles, G. (2004). „Tectonic evolution of the Antarctic–Phoenix plate system since 15 Ma” (PDF). Earth and Planetary Science Letters. 217 (1–2): 97—109. Bibcode:2004E&PSL.217...97E. doi:10.1016/S0012-821X(03)00584-3.
Barker, D. H. N.; Austin, J. A. (1998). „Rift propagation, detachment faulting, and associated magmatism in Bransfield Strait, Antarctic Peninsula”. Journal of Geophysical Research. 103 (B10): 24017—24043. Bibcode:1998JGR...10324017B. doi:10.1029/98JB01117.
McCarron, J. J.; Larter, R. D. (1998). „Late Cretaceous to early Tertiary subduction history of the Antarctic Peninsula”. Journal of the Geological Society. 155 (2): 255. Bibcode:1998JGSoc.155..255M. S2CID 129764564. doi:10.1144/gsjgs.155.2.0255.
Birkenmajer, K. (1994). „Evolution of the Pacific margin of the northern Antarctic Peninsula: An overview”. International Journal of Earth Sciences. 83 (2): 309—321. Bibcode:1994GeoRu..83..309B. S2CID 129700054. doi:10.1007/BF00210547.
Dziak, R. P.; Park, M.; Lee, W. S.; Matsumoto, H.; Bohnenstiehl, D. R.; Haxel, J. H. (2010). „Tectonomagmatic activity and ice dynamics in the Bransfield Strait back-arc basin, Antarctica”. Journal of Geophysical Research. 115 (B1): B01102. Bibcode:2010JGRB..115.1102D. doi:10.1029/2009JB006295.

Спољашње везе

"Of Ice and Men" Account of a tourist visit to the Antarctic Peninsula by Roderick Eime
89 photos of the Antarctic Peninsula
Биолошка разнорвстност на Ардлијевом острву, Јужном шетладнском архипелагу и Анартктичком полуострву
"Of Ice and Men" Налог туристе који је посетио Антарктичко полуострво (Родерик Ејми)

[Stewart2011a-1] Stewart, J. (2011). Antarctic: An Encyclopedia. New York, NY: McFarland & Co. ISBN 978-0-7864-3590-6.

[2] Antarctic Peninsula Ice Sheet

[3] Ducklow, Hugh W; Baker, Karen; Martinson, Douglas G; Quetin, Langdon B; Ross, Robin M; Smith, Raymond C; Stammerjohn, Sharon E; Vernet, Maria; Fraser, William (2007-01-29). „Marine pelagic ecosystems: the West Antarctic Peninsula”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences (на језику: енглески). 362 (1477): 67—94. ISSN 0962-8436. PMC 1764834 . PMID 17405208. doi:10.1098/rstb.2006.1955.

[4] Schofield, O.; Ducklow, H. W.; Martinson, D. G.; Meredith, M. P.; Moline, M. A.; Fraser, W. R. (2010-06-18). „How Do Polar Marine Ecosystems Respond to Rapid Climate Change?”. Science (на језику: енглески). 328 (5985): 1520—1523. Bibcode:2010Sci...328.1520S. ISSN 0036-8075. PMID 20558708. S2CID 43782473. doi:10.1126/science.1185779.

[5] Montes-Hugo, M.; Doney, S. C.; Ducklow, H. W.; Fraser, W.; Martinson, D.; Stammerjohn, S. E.; Schofield, O. (2009-03-13). „Recent Changes in Phytoplankton Communities Associated with Rapid Regional Climate Change Along the Western Antarctic Peninsula”. Science (на језику: енглески). 323 (5920): 1470—1473. Bibcode:2009Sci...323.1470M. ISSN 0036-8075. PMID 19286554. S2CID 9723605. doi:10.1126/science.1164533.

[6] „British Research Stations and Refuges - History”. British Antarctic Survey. Архивирано из оригинала 05. 10. 2007. г. Приступљено 8. 11. 2014.

[pan-7] Thomson, Michael; Swithinbank, Charles (1. 8. 1985). „The prospects for Antarctic Minerals”. New Scientist (1467): 31—35.

[8] Simon Romero (6. 1. 2016). „Antarctic Life: No Dogs, Few Vegetables and 'a Little Intense' in the Winter”. New York Times.

[frozen-9] „The world's frozen clean room”. Business Week. 22. 1. 1990.

[10] Smith, James F. (5. 4. 1990). „Struggling to Protect 'The Ice'”. Los Angeles Times. Приступљено 2011-01-30.

[11] Sweet, Stephen T.; Kennicutt, Mahlon C.; Klein, Andrew G. (2015-02-20). „The Grounding of theBahía Paraíso, Arthur Harbor, Antarctica”. Handbook of Oil Spill Science and Technology. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons, Inc. стр. 547—556. ISBN 978-1-118-98998-2. doi:10.1002/9781118989982.ch23.

[12] Leat, Philip; Francis, Jane (2019). Fox, Adrian, ур. Geology of Graham Land, in Antarctic Peninsula: A Visitor's Guide. London: Natural History Museum. стр. 18–31. ISBN 9780565094652.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]