Англо-маратски ратови[1][2][а] вођени су крајем 18. и почетком 19. века између Марата и Британаца.
Увод
Царство Маратха 1760. (приказано жутом бојом)
У борби за колонијалну превласт, Велика Британија однела је 1763. године победу над Француском - својим најјачим противником у Индији у Карнатским ратовима па су јој на путу експанзије у Индији, као главни непријатељи остали мајсорски владари и племе Марата. Користећи се сукобима између врховног поглавара (пешва) маратске државе и удеоних кнежева, Бомбајски савет британске Источноиндијске компаније склопио је у Сурату споразум са свргнутим пешвом, дао му трупе за борбу против новог пешве, а за узврат је он уступио Британцима градове Васе и острво Сашти близу Бомбаја.
Први маратски рат
Улазак британских трупа на територију Марата, ради преузимања ових градова довео је до Првог маратског рата (1775—1782). Врховни савет Источноиндијске компаније, заступајући гледиште да британску доминацију треба остварити уз минимално коришћење оружаних снага, првенствено искоришћавањем несугласица међу домороцима, осудио је поступак Бомбајског савета и захтевао закључење мира. Британски гувернер Индије, преко кога је влада контролисала рад Компаније, пружио је подршку Бомбајском савету. Но, тек после тешког пораза Британаца код Телегона, јануара 1779. године успео је да ангажује јаче снаге Компаније. Марати, потучени код Гвалијара и Шивпурија од војнички боље организоване и спремније британске војске, почели су преговоре и 1782. године закључили мир по коме је остао status quo ante bellum, само су Британци задржали острво Сашти.
Други маратски рат
Индија 1805. године
Француски револуционарни ратови, посебно Наполеонов поход на Египат и везе Мајсора са Французима (Мајсорски ратови) навели су Британце на енергичније мере ради обезбеђења својих поседа у Индији. Приступају низу савеза о узајамној помоћи са својим вазалима, којима су их обавезали да на совјим територијама држе одређени број контингената британске војске, да не склапају споразуме и не ступају у рат без знања Британије. За узврат, Британци су обећали да ће их штитити од спољног непријатеља.
Британци су 1802. године склопили споразум са једним од претендената на маратски престо. Огорчени таквим поступком пешве и присуством британских трупа који први пут ступају на маратско тло без отпора, главари држава Гвалијар и Бархад почели су други Маратски рат (1803—1806). Уз знатне територијалне губитке, Британци су присилили државу Бархад на мир 17. децембра 1803. године и обавезу да прими британског резидента и призна право контроле спољне политике. Гвалијар је 30. децембра присиљен на мир и обавезу да ступи у Савез о узајамној помоћи, уз уступак да његове трупе под британском командом стационирају ван његових граница.
После пораза двеју јаких маратских држава, држава Индор напала је Британце априла 1804. године и до октобра им нанела теже поразе, а њене трупе дошле су до зидина Делхија. Крајем године и Индор је поражен и присиљен на мир који је 7. јануара 1806. године склопљен.
Трећи маратски рат
Британци сада настоје да новим споразумима онемогуће појединачне, а нарочито заједничке акције маратских владара, пре свега изолују пешву, симбол маратског јединства. Но, он је први који настоји да се ослободи британског туторства. Трећи маратски рат (1817—1818) започео је нападом пешвиних снага на британског резидента у Пуни (престоници Марата) што је Марате поново дигло на оружје. Због низа пораза, пао је под директну британску управу највећи део маратских области, а знатно смањена пешвина држава постала је вазална краљевина. Тиме је цела Индија, изузев Пенџаба, пала под британску власт.
Напомене
^У старијим српскохрватским и модерним српским изворима, име народа је Марата или Марати, а ратови су Маратски или Англо-маратски.
