Рођен 1893. године у насељу Теречке козачке војске Червленија, као син козачког официра. Након што је завршио кадетску школу и завршио Николајевску коњичку школу, Рогожин је командовао са неколико козачких јединица у Персији. По повратку у Русију 1914. године, борио се на Југозападном фронту током Првог светског рата. Кратко је служио у Кијеву,а потом одлази у Терек гдје се његова јединица суочила са побуном уочи Фебруарске револуције. Током јуна учествовао је у побуни Теречких козака против бољшевика након чега постаје дио Беле гарде. Након евакуације из Русије, Рогожин одлази у Краљевину СХС гдје служи као граничар.[1]
Након окупације Краљевине Југославије од стране нацистичке Њемачке у априлу 1941. придружио се Руском заштитном корпусу у настајању. Постао је командант једног од пјешадијских пукова. За показану храброст у борбама одликован је Гвозденим крстом друге класе. После изненадне смрти генерала Бориса Штејфона30. марта1945. године постаје командант Руског заштитног корпуса. Са главнином корпуса је успио да напусти територију Југославије и да се преда британским снагама.[2] У граду Келербергу формиран је логор за припаднике Руског заштитног корпуса а Рогожин је био командант логора. Њихово изручење тражио је Смерш, али их је спасио британски генерал Стил. Британске власти су се према војницима корпуса понашале другачије него према козацима и Русима из Руске ослободилачке армије. Помагао је у организацији евакуације ветерана Руског заштитног корпуса и био је један од посљедњих који је напустио логор 1951. Формирао је ветеранску организацију бораца Руског корпуса (Союз Чинов Русского Корпуса) и покренуо је часопис Наше вести. Емигрирао је у САД гдје је наставио да ради у белогардијским организацијама. Преминуо је 6. априла 1972. а сахрањен је на гробљу у склопу манастира Ново Дивејево у Ненауту, поред капеле која је посвећена Руском заштитном корпусу.[1]
