Рођен је 1881. године у Саратову. Био је члан Руске социјал-демократске радничке партије од њеног стварања. Сељачки син, по свршетку права у Казању, сав се посвећује партијском илегалном раду, излажући се прогонима и осудама. Био је члан Централног комитета Бољшевичке партије још од њеног стварања.[2]
После Октобарске револуције заузимао је највеће положаје у совјетској државној администрацији: Председник Економског совјета, потпредседник Совјета рада и Одбране, члан Централног комитета и Политбироа, потпредседник Совјета народних комесара, а по смрти Лењина дошао је на положај председника владе.[2]
Пошто се 1930. прикључио се опозицији и водио енергичну борбу за демократију у партији, а против личне диктатуре Стаљина и његове клике, суспендовао га је и поставио на његово место Молотова. Када се „покајао“, Стаљин га је поставио за комесара пошта и телеграфа, на којем је положају и затворен. Осуђен је, као опозиционар у процесу са Јагодом и стрељан са још 15 „шпијуна“ као „издајник“.[2][1]
Рехабилитован је одлуком владе СССР—а 1988. године, током перестројке.
.svg)
