По занимању је био чиновник. Године 1934. је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а 1937. године је због своје револуционарне активности био ухапшен и осуђен на робију. После изласка из затвора, још активније се бавио политичким радом. По сеоским библиотекама и читаоницама, где су се окупљали сељаци пропагирао је политику КПЈ. Организовао је помоћ политичким затвореницима – комунистима. Организовао је слање пакета, али и политичког материјала и информација. Такође је обилазио и помагао породице заточених револуционара.
Убрзо по формирању одреда, почетком августа је био постављен за командира Четврте чете, а недуго потом за политичког комесара Мачванског партизанског батаљона. Истакао се у борби 10. августа1941. године у нападу на Богатић, а затим са својим батаљоном у нападу, почетком септембра, на Мачванску Митровицу, и 21. и 22. септембра године на Шабац.
После пада Ужица и губитка слободне територије у западној Србији, 15. децембра1941. године у селу Драгодолу је донета одлука да се Подрињски партизански одред врати у Мачву. Због јаких непријатељских снага и добро организоване колаборационистичке власти, као и четничких снага, одред није могао стићи на терен Мачве, већ је био разбијен у мање групе.
Штаб одреда је се крајем децембра 1941. године, нашао у селу Бела Река и тада је донео одлуку да се подели. У групи која је остала у селу било је петоро партизана – командант одреда Небојша Јерковић, његов пратилац Моша Срнић, борац Мика Граор, курир Александар Антић и Лала. У току ноћи 27/28. децембра 1941. године открио их је љотићевски Добровољачки одред. У безизлазној ситуацији, опкољени надмоћнијим снагама, да би сачували домаћицу и њено четворо деце, решили су да не прихвате борбу, а да их не би заробили, извршили су самоубиство.
Мртве су их одвели у Шабац, а домаћина куће Божидара Радојчића, који је био у шабачком логору, стрељали.
