Јурај Јакубиско (чеш.Juraj Jakubisko; Којшов, 30. април1938 — Праг, 24. фебруар2023) био је словачки филмски режисер. Режирао је петнаест дугометражних филмова, између 1967. и 2008. године. Често преузима двоструку улогу сниматеља, а често је заслужан и као писац сценарија јер обично пише или је помоћник писца сценарија за своје филмове. Филмски критичари и новинари су га 2000. године прогласили за најбољег словачког режисера 20. века.[1] Његов рад се често описује као магични реализам.[1]
Каријера
Пре него што је ушао у филмску индустрију, Јакубиско је предавао фотографију у средњој школи за примењену уметност у Братислави[1] и радио је за телевизијску кућу у Кошицама. Године 1960. преселио се у Праг где је похађао филмску и ТВ школу Академије сценских уметности (ФАМУ), где је студирао филмску режију код Вацлава Васермана.[1] Дипломирао је 1965. и почео да ради са Алфредом Радоком у позоришту Латерна Магика у Прагу. Почео је да осваја међународно признање својим експерименталним кратким филмовима пре него што је снимио свој први дугометражни играни филм Kristove roky из 1967. године. Овај филм је освојио награду ФИПРЕСЦИ и награду Јосеф вон Стернберг у Манхајму у Немачкој.[2] Његов следећи филм, Zbehovia a pútnici, освојио је награду Мали лав за младе уметнике на Венецијанском филмском фестивалу.[1]
На Јакубискову каријеру су снажно утицали политички догађаји у Чехословачкој, а његов рад је био суочен са цензуром у периоду након инвазије Варшавског пакта предвођеног Совјетским Савезом као одговор на Прашко пролеће. Током периода „нормализације“ који је уследио, снимио је неколико документарних филмова, али ниједног већег играног филма.[1] Снимио је Tri vrecia cementu a živý kohút 1976. године, али је објављен тек 1978. године.
Снимању дугометражних филмова вратио се 1979. године са Postav dom, zasaď strom, који је ипак био забрањен због својих антирежимских порука, али не пре него што је добио позитиван пријем на филмском фестивалу у Амстердаму.[1] Успех у Амстердаму показао се окрепљујућим за Јакубисково дело,[1] што је довело до плодног периода, који је кулминирао у епу Tisícročná včela из 1983. Овај филм је постигао огроман успех, распродавао се у биоскопима много недеља након објављивања и освајао награде на филмским фестивалима у Севиљи и Венецији. Филм је касније проглашен за најбољи филм 1980-их од стране чехословачких новинара.[1]
Године 1985. Јакубиско је режирао дечији филм, Perinbaba, са Ђулијетом Масином, женом Федерика Фелинија, са којом је Јакубиско такође имао блиско пријатељство.[1] Његов филм Sedím na konári a je mi dobre, објављен три месеца пре краја комунистичког режима у Чехословачкој, освојио је више међународних признањa, укључујући и Велику награду на Московском међународном филмском фестивалу 1990.[1] Године 1990. такође је закаснело објављено Јакубиско надреалистички политички хорор Јакубисковог надреалистичког политичког хорора, Dovidenia v pekle, priatelia, који је комунистички цензор забранио 20 година раније.[1]
Јакубиско и његова супруга су се преселили у Праг након распада Чехословачке 1993. године и основали продукцијску компанију Jakubisko films. Јакубисков следећи дугометражни филм био је Nejasná zpráva o konci světa (1997), сатирична комедија заснована на Нострадамусовим пророчанствима. Филм је освојио четири награде Чешки лав.[1] Године 1998. Јакубиско се придружио Европској филмској академији, а такође је награђен наградом Маверицк од стране Taos Talking Pictures филмског фестивала.[1] Филмски писци су га 2000. године прогласили за најбољег словачког редитеља 20. века. Добио је награду Златни печат у Београду за допринос светској кинематографији.[1]
У јуну 2001. именован је за предавача на ФАМУ, његовој алма матер, и награђен је наградом за животно дело од стране Масарикове академије уметности у Прагу.[1] Године 2002. добио је чешког лава за уметничка достигнућа и примио је Прибин крст од словачке владе, специјалну награду која се додељује онима који су помогли економски, друштвени или културни развој Словачке.[1] Његов следећи филм био је Post coitum (2004), комедија о љубави са Франком Нером у главној улози.[1]
Грофица Батори
2008. године изашао је Грофица Батори са Аном Фрил у улози Елизабете Батори, мађарске грофице из 16.-17. века, за коју се често тврдило да је једна од најплоднијих масовних убица у историји. Била је на гласу да се купала у крви младих Словакиња. Фамке Јансен је првобитно требала да игра главну улогу.
Поред тога што је Јакубискоов први филм на енглеском језику, Грофица Батори је објављен као најскупља филмска продукција у историји чешке или словачке кинематографије,[тражи се извор] који укључује инвестиције бројних компанија широм Европе.
Године 2007. објављено је да су два бивша радника продукције, Јан Милић и Карел Лупомески, украли копију филма из студија у Прагу и претили да ће је објавити на интернету ако им се не да 12.000 фунти. Убрзо су ухапшени и филм је пронађен, очигледно без објављивања на интернету. Пар је проглашен кривим и осуђен је на осам и десет месеци условне казне због покушаја уцене продуценткиње Деане Јакубишкове-Хорватове.
Светска премијера филма Грофица Батори одржана је на Филмском фестивалу у Карловим Варима, 10. јула 2008. Филм је проглашен за најуспешнији филм свих времена у Словачкој.