Јужни Јемен је одржавао релативно добре односе са Северним Јеменом. Године 1972. објавили су да постоје велики изгледи да се две земље уједине. Ова планови су били привремено напуштени 1979. године, када је умало дошло до рата између две земље.
Године 1980, председник Абдул Фатах Исмаил дао је оставку и отишао у егзил у Москву.[1] Његов наследник, Али Насир Мухамед проводио је мирољубивију политику према суседима Северном Јемену и Оману. Дана 13. јануара1986, у главном граду Адену избиле су борбе између присталица Али Насира и Исмаила, који се вратио из егзила. Борбе за власт су трајале више од месец дана, а завршиле су многобројним жртвама, Али Насировим свргавањем и Исмаиловом смрћу. Али Насир и 60.000 осталих људи пребегли су у Северни Јемен. Нови секретар Социјалистичке партије Јемена постао је Али Салим ел Беид.[2]
Под утицајем промена у Источном блоку, владе оба Јемена су у мају1988. године обновиле договоре о уједињењу својих земаља, договориле демилитаризацију границе и омогућиле својим становницима прелазак границе уз мање рестрикција.
Након независности, Јужни Јемен је био подељен на шест гуверната (арап.мухафаза), који су угрубо пратили природне границе, а сваки је носио име по броју. Од 1967. до 1978, званично су били названи само по бројевима, а од 1979. до 1990. године новим званичним именима. Острва Камаран (до 1972, када их је присвојио Северни Јемен), Перим (Мејун), Сокотра, Абд-ел-Кури, Самха (ненасељен), Дарсах и остали ненасељени из архипелага Сокотра били су део округа (мудиријах) Првог / Аденског гуверната, односно под управом премијера државног надзора.[3]
.svg)
.svg){kind=small}
