Уколико сте тражили другу краљицу Јелену, погледајте чланак
Краљица Јелена.
Јелена Вукановић (мађ. Ilona királyné; после 1109 — после 1161) је била ћерка Уроша I Вукановића великог жупана Рашке и његове супруге Ане[1] и супруга угарског краља Беле II Слепог[2].
Биографија
Око 1129. године краљ Стефан II Угарски је договорио са Урошем I венчање свог рођака Беле и Урошеве ћерке Јелене. Краљ је новом брачном пару дао поседе на управљање у околини Толне. После смрти Стефан II, Бела је крунисан 28. априла 1131. године за краља Мађарске. Јелена и Бела су имали шесторо деце: Гезу, Ласла II, Стефана IV, Алмоша[3] Жофију[4] и Елизабету.
Јелена је била велика помоћ своме мужу у управљању државом током његове владавине[3]. Била је веома верна свом мужу и држави, између осталог она је била та која је 1131. године на државном савету у Араду потенцирала погубљење 68 члана мађарске аристократије која је саветовала краља Калмана да ослепи њеног мужа. Према изворима егзекуцији је присуствовао краљ Бела и Јелена, која је била тамо да би била сигурна да су непријатељи њеног супруга кажњени.
Јеленин супруг, краљ Бела II је умро 1141. године и на преесто је дошао њихов најстарији син Геза II. Међутим Јелена је задржала велики утицај у влади и уз помоћ свога брата Белоша је одржавала добре односе и мир на јужним границама краљевства[1]. У овом периоду после смрти краља Беле, покварили су се немачко—мађарски односи и раскинута је веридба Хенрика и Жофије, Јеленине ћерке[5]. Из овог разлога Жофија се замонашила и постала опатица у манастиру Адмонт.[4]
У време Гезине владавине Стефан и Ласло нису били задовољни са титулама и поседима које су имали, па су потражили помоћ код царева Светог римског царства и византијских царева. За време Гезиног живота и владавине ове сплетке нису имале успеха, али је након Гезине смрти 1161. године Манојло I Комнин видео добар моменат да прошири византијски утицај у Мађарској. Помогао је да се са трона скине Стефан III а на његово место поставе прво Ласло II па после њега на кратко време Стефана IV. Ипак и поред свега Стефан III је 1163. године успео да поврати и осигура престо[6][7].
Краљица Јелена је умрла 1161. године.
Породично стабло
Референце
- ^ а б Историја Мађарске 1194. o.
- ^ A dömösi prépostság adománylevele, 1138
- ^ а б Историја Мађарске 1191. o.
- ^ а б Историја Мађарске 1195. o.
- ^ Веридба Хенрика и Жофије је била 1139. године.
- ^ Историја Мађарске 1218-1220. o.
- ^ Историја византијског сна
Литература
- A dömösi prépostság adománylevele[1]
- Zsófia levelei (Жофијина писма)
- Magyarország története Előzmények és magyar történet 1242-ig, Akadémiai Kiadó, Budapest. 1987. ISBN 978-963-05-1518-4.
- Ostrogorsky, Georg (2003). A bizánci állam története. Budapest: Osiris Kiadó. ISBN 978-963-389-383-8.
- Soltész, István: Árpád-házi királynék (Gabo, 1999)
- Kristó, Gyula - Makk, Ferenc: Az Árpád-ház uralkodói (IPC Könyvek, 1996)
- Живковић, Тибор (2004). „Рама у титулатури угарских краљева”. Зборник радова Византолошког института. 41: 153—164.
- Калић, Јованка (1970). „Рашки велики жупан Урош II”. Зборник радова Византолошког института. 12: 21—39.
- Калић, Јованка (1986). „Кнегиња Марија”. Зограф: Часопис за средњовековну уметност. 17: 21—35.
- Калић, Јованка (1997). „Жупан Белош”. Зборник радова Византолошког института. 36: 63—81.
- Калић, Јованка (1998). „Европа и Срби у XII веку”. Глас САНУ. 384 (10): 95—108.
Спољашње везе
- ^ Szabó Dénes: A dömösi prépostság adománylevele (1138/1329), Magyar Nyelv, 1936. 5-6. 204.
