Zagrobni svet ili podzemni svet je svet mrtvih u raznim religioznim tradicijama, lociran ispod sveta živih.^[6] Htonički je tehnički pridjev za stvari iz podzemlja.^[7][8]

Koncept pozemnog sveta je prisutan u skoro svakoj civilizaciji, i „moguće je da je star koliko i samo čovečanstvo”.^[9] Zajednička svojstva mitova o pozemno svetu su prikazi živih ljudi koji putuju u pozemni svet, često s nekim herojskim ciljem.^[10][11][12] Drugi mitovi ojačavaju tradicije da ulaz duše u podzemni svet zahteva pravilno obavljanje ceremonija, kao što je antička grčka priča o nedavno preminulom Patroklu koji progoni Ahila dok njegovo telo ne može da bude pravilno zakopana radi te svrhe.^[13] Osobe s društvenim statusom bile su obučene i opremljene kako bi bolje upravljale podzemnim svetom.^[14]

Brojne mitologije inkorporiraju koncept duša pokojnika koje putuju u podzemni svet, sa mrtvacima koji trebaju da budu prevedeni preko prepreke kao što je jezero ili reka do tog odredišta.^[15] Slike takvih putovanja mogu se naći u drevnoj i modernoj umetnosti. Silazak u podzemni svet opisan je kao „pojedinačni najznačajniji mit za modernističke autore”.^[16]

Mnoge indoevropske mitologije pokazuju dokaze za verovanje u neki oblik „Onog sveta“ i u mnogim slučajevima, kao što su persijska, grčka, germanska, keltska, slovenska i indijska mitologija, reka je morala da se pređe da bi se omogućio ulaz u njega, i tu je je obično bio starac koji bi preneo dušu preko vode.^[17][18][19] U grčkoj i indijskoj mitologiji smatralo se da vode ove reke ispiraju grehe ili sećanja, dok keltski i germanski mitovi sadrže vodu koja prenosi mudrost, što sugeriše da će, dok se sećanja na pokojnika ispiraju, osoba koja pije vodu dobija inspiraciju.^[19] Putnik će obično naići na psa ili u svojstvu čuvara Drugog sveta ili na lutajućeg vodiča. Primeri za ovo su grčki Kerber, troglavi Hadov pas, i indijski सर्वरा Sarvara, jedan od pasa Jame, čija imena mogu da potiču od indoevropskog *ḱerberos što znači „pegav“.^[19] U indoevropskim mitologijama Drugi svet je prikazan na mnogo načina, uključujući mirne livade, ostrva i zgrade što otežava određivanje kako se posmatrao originalni protoindoevropski Drugi svet.^[19] Vladar mrtvih je verovatno bio Jemo, božanski blizanac Manua, prvog čoveka.^[20][21]

Kao što je to bio slučaj u keltskim mitologijama, u germanskim mitovima jabuke su bile posebno povezane sa Drugim svetom.^[20] U skandinavskoj tradiciji su predstavljeni mitološki lokaliteti, kao u irskoj mitologiji; međutim, za razliku od irske mitologije, učinjen je pokušaj da se mapiraju lokaliteti Drugog sveta, a ne da se navedu lokaliteti povezani sa njim.^[18] U Edi su imenovane mnoge lokacije, uključujući nastambine bogova, kao što su Odinova dvorana u Valhali ili Ulrov stan u Idalaru („Judejl“).^[18] Gilfagining i kasnija norveška pesma Draumkvaede opisuju putovanja na onaj svet.^[18]

Rani Sloveni su verovali u mitsko mesto gde su ptice letele za zimu, a duše odlazile posle smrti; ovo carstvo se često poistovećivalo sa rajem i naziva se Viraj.^[22] Govorilo se i da je proleće na Zemlju stiglo iz Viraja.^[23] Kapije Viraja su sprečile smrtnike da uđu. Čuvao ih je Veles, koji je ponekad uzimao životinjski oblik raroga, držeći u svojim kandžama ključeve drugih svetova.^[24] Viraj je ponekad bio povezan i sa božanstvom poznatim kao Rod – očigledno se nalazio daleko iza mora, na kraju Mlečnog puta.^[24] Obično se zamišljao kao vrt, smešten u krošnji kosmičkog drveta. Dok se za grane govorilo da se gnezde ptice, koje su obično identifikovane kao ljudske duše.^[23] Kada se slovensko stanovništvo postepeno okretalo hrišćanstvu (npr. tokom hristijanizacije Kijevske Rusije i pokrštavanja Poljske), nova verzija ovog verovanja je postala široko rasprostranjena u kojoj su postojala dva od ovih domena – jedna analogna prvobitnom mitu, rajsko mesto gde su ptice odletele, a drugo podzemni svet za zmije i zmajeve, često povezivano sa hrišćanskom idejom pakla.^[25][24][26]

• Život posle smrti

Zagrobni svet на Викимедијиној остави.