Vogue (транскр. Воуг — срп.стил) амерички је модни часопис са седиштем у Њујорку. Један је од најпознатијих светских модних часописа. На почетку излажења продавао се као недељник чија је циљна публика била њујоршка аристократија. Данас чак 23 земље у свету имају своју верзију овог часописа, који се још назива и „модна библија”.[1]
Британска верзија, покренута 1916. године, била је прво међународно издање, док је италијанска верзија названа врхунским модним часописом на свету.[2] До данас постоји 28 међународних издања. У марту 2024. покренута је балканска верзија часописа, под називом Vogue Adria.
Историја
Часопис Воуг покренуо је Артур Тернур (Arthur Baldwin Turnure), 17. децембра 1892. На самом почетку часопис је излазио као недељник и коштао је 10 центи (што би данас било око 2,5—3 $).[1]
Године 1905. Воуг је купио Конде Монтроуз Наст (Condé Montrose Nast),[1] млади и амбициозни амерички издавач, који је постепено утицао на проширење циљне групе читалаца и повећање тиража. Године 1910. претворио га је у двонедељник. У почетку је магазин штампан искључиво у САД и дистрибуиран широм света, али су околности настале током Првог светског рата довеле су 1916. до одлуке о покретању британског издања.[3] После британског покренута су издања и у другим земљама: Аустралији, Италији и 1920. године у Француској, где је доживео велики успех. Под вођством Наста број издања, тираж и профит Воуга значајно су порасли. Издавачка кућа која данас издаје Воуг носи данас Настово име. Часопис излази као месечник у 20 земаља широм света,[4] између осталог у Великој Британији , Француској, Италији , Немачкој , Русији , Аустралији , Турској , Тајланду, Индији , Кини , Тајвану, Португалији , Мексику , Јапану, Јужној Кореји , Пољској , Холандији , Грчкој, Украјини , Шпанији и у Бразилу . Прво издање британског Воуга је изашло 1916. године, Vogue Paris тј. Француски "Воуг" је изашао 1920. године. Италијански "Воуг" или Воуг Италија је први пут изашао после Другог светског рата 1964. године. Vogue Arabia је издање магазина на арапском језику за Блиски исток, први број је изашао 2016. на коме су се до сада појављивала лица која имају муслиманско и арапско порекло. ...[5]
Часопис је излазио и током Велике депресије и Другог светског рата. Током 60-их година 20. века "Воуг" је позивао младе на сексуалну револуцију фокусирајући се више на савремену моду и отвореније расправе о сексуалности. Године 1973, под руководством Грејс Мирабл, часопис почиње да излази једном месечно и долази до промена у стилу и начину писања, па се упоредо са тим мења и публика.[4] Мирабела је у магазин увела едиторијале на више од 10 страна, на којима су приказивани најновији модели светских брендова.[5] Напустивши површну улогу забаве богатих, Воуг почиње да обликује живот модерног човека, „задирући далеко дубље, до места где се мода, уметност, фотографија и књижевност преплићу у еволуцијском кругу савремене културе и друштва (како пише британски Гардијан).[3]
Године 1988. на место главног уредника долази британска новинарка Ана Винтур, која је својим чврстим ставом и великим захтевима успела је да сачува репутацију часописа. Под њеним вођством, Воуг се фокусирао на нов и приступачнији концепт „моде” за ширу публику. Данас Воуг има више од 11 милиона штампаних примерака годишње и више од милион онлајн посета месечно.[а][4]
Ана Винтур је широм света постала позната након што је захваљујући роману Ђаво носи праду, који је написала њена некадашња асистенткиња Лорин Вајзбергер. Роман је објављен 2003. године и одмах је постао бестселер. По њему је убрзо снимљен истоимени филм у ком улогу главне и одговорне уреднице модног часописа игра Мерил Стрип, којој је ова улога донела номинацију за Оскара.[4] Већ наредне године овај роман преведен је и на српски језик.[6]
На позицији главне уреднице Воуга најдуже се задржала Една Вулман Чејс – чак 37 година. Вера Ванг, која је била уредник моде од 1972. до 1987. године своју каријеру је започела као модни асистент. У часопису Воуг почињале су још неке касније познате личности као што су Александер Ванг, Али Макгро, Изабела Блоу, Шон Ејвери и Џон Дидион.[1]
Фотографија Кондеа Наста, објављена у Воугу 1934
Фотографија у Воугу
Фотографија Аугуста де Луке, објављена у Воугу 1990
Конде Наст је од самог почетка велику пажњу поклањао квалитету фотографије у свом часопису. Ангажовао је истакнуте фотографе тог времена, као што су Едвард Стајхен, који је фотографисао прву насловницу часописа са фотографијом у боји у јулу 1932. године, Сесил Битон, Норман Паркинсон, Хелмут Њутн и Марио Тестино, који су модну фотографију подигли на ниво уметничке форме, а Воугу обезбедили епитет предводника авангарде нове уметности.[3]
Воугова лица
Прва позната манекенка која се нашла на насловној страни Воуга била је Тото Купман, 1933. бисексуалка индонезијско- холандског порекла, која је касније била шпијунка у Другом светском рату. Прва славна личност на насловници била је Одри Хепберн 1959. године, а последњих година на чак 93 процента насловних страна налазе се славне личности. Године 1974. на насловници се појавила прва Афроамериканка, манекенка Беверли Џонсон. На насловној страни америчког Воуга најчешће се појављивало лице глумице Лорин Хатон, чак 28 пута.[1] Српске манекенке које су биле на насловници "Воуга" су Наташа Војновић , чак двапут на насловници британског " Воуга ", двапут на насловници француског "Воуга" , 2001, 2003. године и 2009. године и немачког "Воуга" 2002. године и топ модели Ивана Станковић 1994. године и Маја Латиновић 2002. у шпанском Воугу, затим Ђурђа Стојиљковић на насловници италијанског "Воуга". Много је већи број српских модела којих се сликало у модним едиторијалима или у рекламним кампањама модних брендова унутар страница часописа.
Само око 12% читалаца штампаног издања Воуга чине мушкарци, док су међу читаоцима онлајн верзије они заступљени чак са 42 процента. [1]
Илустрација Милене Павловић-Барили Hot pink with cool gray (Топло ружичасто са хладним сивим), објављена у Воугу 15. јануара 1940
Половина садржаја сваког броја чине рекламе, а када је реч о неком јако читаном месецу, попут септембра, проценат реклама може порасти и на 80%.[1] Септембарско издање је генерално и најважније јер пружа пресек модних трендова за наредних годину дана. Америчко издање из септембра 2012. године, када се обележавло 120 година од изласка првог броја Воуга, са 916 страница било је највеће у историји тог часописа. Септембарско издање из 2007. године, са 840 страница, било је највеће издање часописа које је икада објављено, а тежило је око 2,27 килограма. Ово издање било је и тема документарног филма Септембарско издање из 2009. године.[4]
За Воуг је илустрације радила и чувена српска сликарка Милена Павловић-Барили. У Воугу су њене илустрације постигле запажен успех који јој је омогућио да са овим часописом оствари сталну сарадњу.[7]Марина Абрамовић је била на насловници украјинског издања часописа 2014 године. Новак Ђоковић и Ана Ивановић су само неки од српских спортиста о којима се доста писало у овом светски познатом часопису.
Напомене
^Часопис Воуг има високе стандарде у погледу квалитета, како штампе и папира, тако и самог садржаја, што изискује велика финансијска улагања, али су српске манекенке и поједине српске познате личности биле на насловницама часописа. То је углавном разлог што ниједна земља у нашем региону нема своје издање, мада је у Србији било неколико покушаја.[5]
