Hladni izvori su jedna zona morskog dna, gde se stvaraju pare vodonikovog sulfida, metana i drugih ugljovodonika, često u obliku bazena slane vode.
Hladni izvori su ekosistem koji je dom za nekoliko endemičnih vrsta.[1]
Tokom vremena, hladni izvori razviju jednu jedinstvenu topografiju, jer reakcije između metana i morske vode stvaraju karbonantne stene i grebene. Ove reakcije mogu zavisiti o bakterijskoj aktivnosti. Ikait hidrat kalcijumovog karbonata, je možda povezan sa oksidacijom metana iz hladnih izvora.[2]
Ovi podvodnim „mofeti” možda leže na područjima podvodnih vulkana. Mehurići plina, ponekada otrovni, izlaze iz malenih rupica u obroncima kratera, u oceanskim procepima, u zonama sa visokom tektonskom aktivnošću i u zonama bogatim ugljovodonika. Ako su ti izvori otrovni (s visokim razinama sumpornog dia oksid i ugljenika), nije neuobičajeno naći malene ribe i škampe ugušene oko "oceanskih fumarola". Za razliku od toga, ako izvori ispuštaju ugljovodonika poput metana (na primer, u Meksičkom zalivu), mogu održavati podvodni život (dagnje, mekane korale, rakove itd.) koji ovisi o bakterijama koje se hrane metanom. Ovo se dešava oko crnih dimnjaka, koji se nalaze u zonama podvodnih vulkana i koji su isto dom jedinstvenim bićima koja zavise o parama iz hidrotermalnih izvora. Ovo se takođe dešava na dnu mora sa velikom vulkanskom aktivnošću (oko Antila, Galapagosa, itd.).[3][4]