Острва Галапагос (шп.Islas Galápagos, Archipiélago de Colón) су група од 14 већих вулканских острва и бројних мањих острва и стена у Тихом океану на око хиљаду километара од обале Јужне Америке. Овај архипелаг чини једну покрајину у Еквадору познату као покрајина Галапагос (шп.Galápagos Province). Површина острва је 8.010 km². Острва су брдовита, уздижу се до висине од 1.707 m и на њима се налази неколико активних вулкана. Главни језик на острвима је шпански. Острва имају нешто више од 25.000 становника.[1]
Прва забележена посета острвима догодила се случајно 1535. године, када је фратар Томас де Берланга, бискуп Панаме, био изненађен када је пронашао ову неоткривену земљу на путовању у Перу да арбитрира у спору између Франсиска Пизара и Дијега де Алмагра.[2] Берланга се на крају вратио у Шпанско царство и описао услове на острвима и животиње које су их насељавале. Група острва је приказана и названа „Insulae de los Galopegos“ (Острва корњача) на мапи Абрахама Ортелија „America Sive Novi Orbis“ објављеној 1570.[3] Прву грубу мапу острва направила је 1684. буканирАмброз Каули, који је поједина острва назвао по неким од својих колега гусара или по енглеским краљевима и племићима. Ова имена су коришћена у ауторитативним навигационим картама острва припремљеним током истраживања Бигла под вођством капетана Роберта Фицроја и у Дарвиновој популарној књизи Путовање Бигла. Нова независна Република Еквадор узела је острва од шпанског власништва 1832. године, а затим им је дала нова шпанска имена.[4] Старији називи остали су у употреби у публикацијама на енглеском језику, укључујући The EncantadasХермана Мелвила из 1854. године.
Године 2006. на острвима је званично живело 19.184 становника. Сваких 10 година број становника се удвостручује, а многи су ту противзаконито.[5] До 2009. број становника се повећао на 25 - 30.000. Због атрактивног и јединственог биљног и животињског света острва је 2003. посетило око 80.000 туриста. Њихов транспорт и снабдевање оптерећује екосистем острва колико и стално становништво.
Први Европљанин који је стигао до Галапагоса био је шпански бискуп ПанамеТомас де Берланга чији брод је овде залутао ношен ветровима 10. марта 1535. По студији из 1952. на острвима су пре тога боравили древни јужноамерички народи. Острва су први пут приказана на мапама из 1570. (Insulae de los Galopegos - острва корњача).
До раног 19. века острва су углавном користили енглески гусари за скровиште.
Прву научну мисију на Галапагос је 1790. довео сицилијански поморац Алесандро Маласпина. Подаци о овој експедицији нису сачувани.
Ловци на китове су уловили много корњача на Галапагосу због њихове масти. Корњаче су кориштене и као практичан извор хране на бродовима, јер су могле да опстану неколико месеци без хране. Ова пракса је значајно смањила њихов број и уништила неке врсте.
Еквадор је анектирао острва 12. фебруара 1832. Први гувернер је на острво Флореана довео групу робијаша. Ускоро су ту дошли занатлије и фармери.
Чарлс Дарвин и острва Галапагос
Острва Галапагос су посебно позната по Чарлсу Дарвину који је ту пронашао инспирацију за своју теорију еволуције. Млади Дарвин је посетио четири острва од 15. септембра до 20. октобра 1835.. Брод „Бигл“ је тада на свом путовању око света пристао уз острва са намером да природњаци изуче геологију и биологију острва.
Дарвин је приметио да се оклопи корњача и врсте птица из фамилије Mimidae на различитим острвима разликују. Пред крај путовања претпоставио је да ови примери „подривају стабилност врста“.[6] По повратку у Енглеску утврђено је да су наизглед различите птице у ствари варијације сродних врста. Ове чињенице су биле темељ на коме је Дарвин развио своју теорију о природној селекцији и еволуцији. Њу је представио у чувеном делу О пореклу врста (The Origin of Species).[7]
Новија историја
За време Другог светског рата на острву Балтра деловала је америчка поморска и радарска база, која је после рата прешла под управу Еквадора. Галапагос је постао национални парк 1959. Националном парку припада 97,5% површине острва. Развој туризма је започет 1960-их.
УНЕСКО је острва Галапагос 1978. укључио на листу Светске баштине. Статус резервата биосфере Галапагос је добио 1985. Резерват је 2001. проширен на морску зону.
И данас су острва Галапагос лабораторија на отвореном у којој се може посматрати еволуција.
^„Censo 2010”. Instituto Nacional de Estadística y Censos. 2010. Архивирано из оригинала 11. 12. 2011. г. Приступљено 13. 12. 2011.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Keynes, Richard ed. 2000. Charles Darwin's zoology notes & specimen lists from H.M.S. Beagle. Cambridge: Cambridge University Press. 23 – August 1836, 291–293
^Eldredge, Niles (пролеће 2006). „VQR - Confessions of a Darwinist”. The Virginia Quarterly Review. стр. 32—53. Архивирано из оригинала 24. 12. 2013. г. Приступљено 26. 12. 2007.
Black, Juan (1973). Galápagos, Archipiélago del Ecuador.. (Quito, Ecuador). Comprehensive monograph by a former officer of Galápagos National Park, financed by the World Wildlife Fund and the Charles Darwin Foundation for the Galápagos Islands
Grant, K. Thalia and Estes, Gregory B (2009). Darwin in Galapagos: Footsteps to a New World.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). Princeton University Press, Princeton. [1]Архивирано на сајту Wayback Machine (25. октобар 2020).
Perry, Roger (1972). The Galapagos Islands.. (Dodd, Mead & Company). Short history illustrated with photographs and a map by a former director of Charles Darwin Research Station.
Wittmer, Margret (2013). Floreana: A Woman's Pilgrimage to the Galápagos. ISBN978-1-55921-399-8.. (Moyer Bell Limited). Memoir written by the matriarch of the first family to successfully inhabit Floreana, after settling there in 1932. 2013 paperback edition (originally published by the Travel Book Club in 1961)
