Ernst fon Bergman

Ernst fon Bergman
Ernst fon Bergman
Лични подаци
Датум рођења(1836-12-18)18. децембар 1836.
Место рођењаRiga, Ruska Imperija
Датум смрти25. 3. 1907.
Место смртиVisbaden, Nemačko carstvo
Пребивалиште Nemačka
НационалностNemac
ОбразовањеUniverzitet u Tartuu
Научни рад
Пољеhirurgija
ИнституцијаProfesor na katedri za hirurgiju u Berlinu
Познат по„Otac asepse“, hirurškim instrumentima
Jedan od utemeljivača neurohirurgije i sterilizacije

Ernst Gustav Benjamin fon Bergman (nem. Ernst Gustav Benjamin von Bergmannn; 18. decembar 1836 — 25. mart 1907) je bio profesor na katedri za hirurgiju u Berlinu, jedan od najvećih hirurga svog vremena i prvi lekar koji je uveo u medicinsku praksu asepsu.[1] Ernst fon Bergman je bio vodeći nemački hirurg ne samo zbog svojih hirurških i naučnih dostignuća u oblasti asepse i ratne hirurgije, već i zbog njegovog, predanog, angažovanja u medicinskim istraživanjima nastavi i mnogobrojnim medicinskim društvima. Kao dostojan naslednik Bernhard-a von Langenbec-a on je istovremeno i veoma uspešno obavljao više dužnosti; profesora hirurgije na Univerzitetskoj bolnici u Berlinu (25 godina), predsednika Nemačkog društva za hirurgiju i profesora na Medicinskoj i hirurškoj vojnoj akademiji (na osnovu ukaza cara Vilhelma I).[2]

Život i karijera

Ernst fon Bergman je rođen 18. decembara 1836. u Rigi (danas Letonija), od oca Ričarda fon Bergmana Richard von Bergmann (1805—1878), župnik u Rugi i Berte Kriger Bertha Krueger (1816—1877). Dva puta se ženio, a sa drugom ženom rodio mu se sin poznati nemački internista Gustav fon Bergman (1878—1955).[1] Kako nije uspeo da dobije dozvolu cara da upiše Bogoslovski fakultet Bergman je 1854. upusao studije medicine i iste završio na Univerzitetu u Dorpatu 1860. sa tezom iz farmakologije (nem. De balsami copaivae cuberbarumque in urinam transitu). Po završetku studija Bergman je nastavio je da radi u Dorpatu kao asistent Georga Adelmanna (1811–1888), sa kojim se mnogo bavio eksperimetalnim istraživanjima (embolizama, sklopetarnih i eksplozivnim povreda). Habilitirao se 1863. sa tezom o masnoj emboliji.[3]

Inspirisan delima Pirogova, Bargman 1866. učestvuje kao dobrovoljac u austrijsko-pruskom ratu, u kome je posle bitke kod Kenigsberga radio u pruskom lazaretu. Nakon ovog rata Bergman učestvuje u još dva; nemačko-francuskom (1870—1871) i rusko-turskom 1877, u kojima je stekao bogato iskustvo u hirurškom lečenju ratnih povreda.

Ernst fon Bergman je imenovan za profesora fakulteta. 1871. Kao profesor obavljao je dužnosti; šefa hirurgije na univerzitetima u Dorpatu (1871–1878), Vircburgu (1878–1882) i Berlinu (Charité, 1882–1907).[4][5] Posle penzionisanja Langenbeka, kandidati za njegovo mesto u berlinskom Charitéu, (verovatno najpoznatijem hirurškom centru tog doba), bili su pored Bergmana i Franz King iz Getingena i Vincenz von Czerny iz Hajdelberga, ali za naslednik B. von Langenbecka na katedri hirurgije u Berlinu, imenovan je Ernst fon Bergman (kao jedan od najvećih hirurga svog vremena).

Posle više „napada“ kolitisa (zapaljenja debelog creva), Bergman je umro 25. marta 1907. u Visbadenu od peritonitisa (zapaljenja trbušne maramice). Sahranjen je na groblju u Potsdamu.

Delo

Ernst fon Bergman u operacionoj sali tokom amputaciji noge dijabetičara (1897)

„Bergman je bio izuzetan operator, a njegovu hiruršku karijeru obeležilo je shvatanje hirurgije kao nauke.“ Niz eksperimentalnih istraživanja Bergman je primenio u kliničkoj praksi. Nekoliko godina, pre istraživanja i otkrivanja mnogih bakterija, intenzivno se bavio istraživanjima infekcije rane i osteomijelitisa. Posebno su bila značajna Bergmanova istraživanja u neurohirurgiji, ratnoj i opštoj hirurgiji, onkologiji, abdominalnoj hirurgiji i laringologiji. [а][6]

„Bergman je u Dorpatu, sa svojim asistentom Kramerom, sproveo niz eksperimenata na psima. Posebno su proučavali odnos intrakranijalnog pritiska, arterijskog i venskog pritiska i utvrdili su, ubrizgavanjem želea, da dolazi do porasta arterijskog pritiska uz usporenje pulsa, a mereći intramoždani venski pritisak, utvrdili su mehanizam kasnije poznat kao Kušingov refleks“.[б]

Zahvaljući brojnim eksperimentnim istraživanjima i ratnim iskustavima Bergman je postao jedan od utemeljivača intrakranijalne neurohirgije,[7] 29.[8] ali i jedan od inicijatora primene antisepse (1877) i asepse (sterilizacija, 1886). Zato se u stručnim krugovima naziva „ocem asepse“.

Bergman je obavljao dužnost predsednika nemačkog udruženja hirurga (od 1888. do 1890, 1896. i 1900), a od 1902. je bio njihov počasni član.

Napomene

  1. ^ Bergman je 1887. uspešno operisao karcinom larinksa princu Fridrihu.
  2. ^ Paul Cramer, pod Bergmanovim mentorstvom, publikovao je svoju tezu 1873. godine, kada je Kušing imao četiri godine. Kušing je došao do ovih nalaza u Bernu obilazeći Teodora Kohera.

Izvori

  1. ^ а б Gustav von Bergmann Biography: na whonamedit.com
  2. ^ Czymek, R.; Düsel, W. (март 2007). „On the centennial of Ernst von Bergmann's death”. Chirurg. 78 (3): 265—8, 270—2. PMID 17287931. S2CID 41405442. doi:10.1007/s00104-006-1299-8. 
  3. ^ Petković S. Bukurov S. Hirurgija. Medicinska knjiga. Beograd-Zagreb (1987), стр. 2-16.
  4. ^ Zimmermann, M. (2000). „Life and work of the surgeon Ernst von Bergmann (1836-1907), long-term editor of the "Zentralblatt für Chirurgie"”. Zentralbl Chir. 125 (6): 552—60. PMID 10919251. 
  5. ^ Arnold, H. (2001). „German neurosurgery in the first half of the 20th century”. Zentralbl Neurochir. 62 (1): 15—8. PMID 11496342. S2CID 36940652. doi:10.1055/s-2001-16334. 
  6. ^ Ignjatović, M. (2007). „Giants of war surgery--part 3”. Vojnosanitetski pregled. 64 (4): 283—295. PMID 17580541. 
  7. ^ Hanigan, W. C.; Ragen, W.; Ludgera, M. (1992). „Neurological surgery in the nineteenth century: The principles and techniques of Ernst von Bergmann”. Neurosurgery. 30 (5): 750—7. PMID 1584389. .
  8. ^ Buchfelder, M. (2005). „From trephination to tailored resection: Neurosurgery in Germany before World War II”. Neurosurgery. 56 (3): 605—13. PMID 15730586. doi:10.1227/01.NEU.0000155336.06394.7F. 

Bibliografija

  • „Das putride Gift und die putride Intoxication“, Dorpat, 1868.
  • „Die Resultate des Gelenkresectionen“, Giessen, 1874.
  • „Die Diagnose der traumatischen Meningitis.“ – Volkmann’s Sammlung, klin. Vortr, 1876, No. 101, 837.
  • „Kopfverletzüngen“. – Pitha’s Handbuch, 1873, Bd. iii, Abt. 1.
  • „Die Behandlung der Schusswunden der Kniegelenks im Kriege“, Stuttgart, 1878, 274, 1.
  • „Die Lehre von den Kopfverletzungen.“ – Billroth und Leuke: Deutsche Chirurgie, 1880, Lief. 30.
  • „Die Hirnverletzungen.“ – Volkmann’s Sammlung, 1881, No. 190.
  • „Die Erkrankungen der Lymphdrüsen.“ – Gerhardt’s Kinderkrankheiten, 1882, Bd. vi, Abt 1.
  • „Die isolerten Unterbindungen der Vena femoralis communis.“ – Würzburg Universität Festschrift, 1882, Bd. i.
  • Von Bergmann, E, und O Angerer: „Das Verhältniss des Ferment-intoxication zur Septicæmie.“ – Würzburg Universität Festchrift, 1882.
  • „Die Schicksale der Transfusion im letzten Decennium“, Berlin, 1883.
  • „Die chirurgische Behandlung von Hirnkrankheiten.“ – v. Langenbeck’s Arch, 1888, 36, 2 Auf, 1889; 3 Auf, 1899.
  • „Die chirurgische Behandlung der Hirngeschwülste.“ – Volkmann’s Sammlung, N.F. 200, C 57.
  • „Die Behandlung der Lupus mit dem Koch’schen Mittel.“ – Volkmann’s Sammlung, N.F, 22, C 7.
  • Anleitung zur aseptischen Wundbehandlung von Dr. C. Schimmelbusch. Mit einem Vorwort des Herrn Geheimrath Professor E. von Bergmann, Berlin, 1892.
  • Von Bergmann, Von Bruns, und Von Mikulicz:–Handbuch der praktischen Chirurgie, 1902. Arch. f. klin. Chir, 1906, Bd. lxxxi, Th. I, II.

Spoljašnje veze

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).