Шиљкан (лат.Anas acuta) врста је патке са широким ареалом распрострањења. Гнезди се на северу Европе, Азије и Северне Америке. То је птица селица која зимске месеце проводи од југа ареала гнежђења до екваторијалног појаса. Иако има широк ареал распрострањења, ова врста је без географских поврста, а могућа конспецијска врста, итанов шиљкан (Anas eatoni) сматра се одвојеном врстом.
Ово је већа патка, а избачена средња пера репа код мужјака су разлог добијања овог имена, како на српском, тако и на латинском. Оба пола имају плаво-сиве кљунове и сиве ноге. Обојеност мужјака је упечатљивија, код кога се уочава танка бела линија од задње стране чоколадно обојене главе низ врат. Мужјак такође има атрактивније обојено перје, сиве, браон и беле боје, а на боковима и леђима се могу уочити црно обојени делови. Обојеност женке је суптилнија и ублажена, са тамним смеђим перјем сличним оним код женки патака које не зарањају у потрази за храном. Женке имају грубо гакање као начин оглашавања, док мужјаци имају звиждук сличан флаути.
Шиљкан је патка која насељава отворена влажна подручја, где се гнезди на земљи и најчешће на пристојној удаљености од воде. Храни се брботањем у потрази за биљкама, малим бескичмењацима за време гнездеће сезоне. Високо грегарна (воли да се удружује) врста у негнездећем периоду, када формира велика мешовита јата са другим врстама патака. Активност човека, попут пољопривреде, лова и риболова је јако утицао на бројност ове врсте. Међутим, захваљујући великом ареалу распрострањења и великој популацији на сва три континента, није глобално угрожена.
Таксономија
Врсту је први описао Карл Лине у својо Systema naturae из 1758. године као Anas acuta.[2] Научно име долази од латинских речи: anas, значи "патка, пловка" и acuta, што значи зашиљити од глагола acuere.[3]
Неуобичајено за врсту са великим ареалом распрострањења, ова врста нема географске подврсте.[4] Тврдило се да је исчезли шикљкан са Манра острва једина позната подврста, тристамски шиљкан, A. a. modesta, али не постоји ништа што га одваја од номиналне врсте.[5]
Опис
Шиљкан је патка средње величине са дужином крила од 23,6 до 28, 2 центиметра и распоном крила између 80 и 95 центиметара.[6] Мужјак је 59—76 центиметара дугачак и тежи 450—1.360 грама, па је тако значајно већи од женке, која је 51—64 центиметра дугачка и тежи 454—1.135 грама.[7] Величина шиљкана се поклапа са величином патке глуваре, само је шиљкан виткији, издуженији и грацилнији, са дужим вратом и кљуном.
Женка шиљкана је слична осталим женкама паткака истог рода, само и она, као и мужјак, одаје утисак доста елегантније и виткије птице, са дугачким телом и кљуном.[4]
По земљи се креће добро, али се чешће среће на води.[4] Лети јако брзо, са крилима која су помакнута ка задњем делу тела, што је у супротности са летом осталих патака.
Оглашавање мужјака је мекани пруп-пруп звиждук, сличан звуку патки крџи (лат.Anas crecca), док женка има оглашавање слично женки глуваре.[4]
Женка шиљкана, распон крила
Изглед репа приликом зарањања (мужјак десно)
Распрострањење и станиште
Распрострањена у северној и средњој Европи, односно између 70°и 45° северне географске ширине.[8] Гнезди се на северу Евроазије до Пољске и Монголије на југу[7] и Канади, Аљасци и средњем САД у Северној Америци. Током зиме се може спустити на југ до Панаме и северне субсахарске Африке и тропске Јужне Азије. Северне популације презимљавају у јужној Европи.[8] Мали број мигрира до Пацифичких острва, посебно на Хаваје, где неколико стотина птица проводи зиму на малим влажним ливадама и поплављеним пољопривредним пољима.[4]
У Србији је станарица и релативно је ретка врста. У Србији, односно Војводини, гнезди се спорадично, што је уједно и најјужнија тачка ареала гнежђења. Код нас на доњем Дунаву презимљавају велика јата (и више хиљада) ових птица. Популација је у благом порасту, нарочито у Банату. Настањују рибњаке, слатинасте баре и мочваре обрасле барским растињем.[8]
Гнезди се на отвореним стаништима без шума, као што су водоплавне ливаде, обале језера и тундре. Зими користи широк спектар отворених станишта, попут заштићених естуара, бракичних и мочварних лагуна. Изразито је грегарна врста изван сезоне гнежђења и формира веома велика мешовита јата са другим паткама.[4]
Гнежђење
Оба пола достижу сексуалну зрелост за годину дана. Мужјак се пари са женском пливајући близу ње, са спуштеном главом и подигнутим репом, стално звиждући. Ако постоји група мужјака, они ће јурити женку у лету док не преостане само један мужјак. Женка се припрема за копулацију, која се одвија у води, спуштајући тело, а мужјак брзим покретима горе-доле помера главу и заскаче женку и хвата њено перје на задњој страни главе кљуном. Након парења, подиже главу и леђа и звижи.[7]
Гнежђење се одвија од средине априла до јуна. Гнездо гради на земљи, сакривено у густој вегетацији на сувој локацији, далеко од воде. Женка полаже до девет јаја прљавобеле боје, једно дневно.[7] Јаја су 55x38 милиметара дугачка и теже 45 грама, од чега 7% отпада на љуску.[9]
Само женка инкубира јаја и инкубација траје од 22 до 24 дана.
Око три четвртине пачића преживи до првог митарења и развијања крила за миграционо летење, али не више од половине преживљава довољно дуго да се репродукује.[7] Максимална забележена старосна доб је 27 година и 5 месеци код птице из Холандије .[9]
Гнездећи пар
Јаје из музејске збирке
Исхрана
Храни се брботањем зарањаем само половине тела у плитким водама у потрази за биљном храном, предвече или увече, па зато током дана најчешће одмара.[4] Дугачак врат јој омогућава да са дна купи храну која је сродним паткама, попут глуваре, недоступна.[10]
Зими се храни биљкама и ризомима водених биљака, мада може укључити и коренове, гранчице и семена пољских биљака, мада јако ређе осталих врста патака из рода Anas.[10] Током сезоне гнежђења се храни бескичмењацима (водени инсекти, мекушци и рачићи).[7]
Статус
Има широк ареал распрострањења, процењен на 28.400.000 km² и популацију оцењену на око 5,3–5,4 милиона јединки.[11] Стога се не верује да испуњава критеријум прага црвене листе IUCN-а за смањење бројности за више од 30% за десет година или три генерације и процењује се као врста са најмањом забринутости од нестанка на глобалном нивоу.
^Linnaeus, Carolus (1758). Systema naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I. Editio decima, reformata. (на језику: латински). Holmiae [Stockholm]: Laurentii Salvii. стр. 126. „A. cauda acuminata elongata subtus nigra, occipite utrinque linea alba”
^del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J., ур. (1992). Handbook of the Birds of the World. Volume 1: Ostrich to Ducks. Barcelona: Lynx Edicions.
^ абвгдђRobinson, Jerry (2002). Johansson, Carl, ур. „Anas acuta”. Animal Diversity Web. University of Michigan Museum of Zoology. Приступљено 13. 1. 2008.
^ абвРашајски, Ј. (2017): Све птице Србије. Лагуна, Београд
^ абRobinson, R.A. (2005). „Pintail Anas acuta [Linnaeus, 1758]”. BirdFacts: profiles of birds occurring in Britain & Ireland (BTO Research Report 407). British Trust for Ornithology. Приступљено 13. 1. 2008.