Црвендаћ (лат.Erithacus rubecula) врста је птице из рода Erithacus. То је мала птица која се храни инсектима и која се претходно убрајала у породицу дроздова (лат. Turdidae), али данас је класификована у породицу мухарица (лат. Muscicapidae).
Опис
Црвендаћ је мала птица, величине врапца, дужине око 15 cm. Одрасле јединке су с горње стране (леђа, реп и крила) маслинасто-сиве боје, док су им грло, груди и глава жутоцрвене боје, одакле им и потиче име. Трбух је светлије, беле боје. Младунци нису тако упечатљивих боја, већ неугледне тамне боје. Женка црвендаћа снесе од три до девет јаја, најчешће пет јаја неколико пута годишње. Већ након пар недеља седења на јајима, излегну се младунци који су са отприлике петнаест дана старости способни за самосталан живот. Црвендаћ је птица скиталица. Зими се задржава на подручјима с бољом понудом хране.[4]
Род Erithacus је раније укључивао јапанског црвендаћа и Рјукју црвендаћа. Ове источноазијске врсте су показале у молекуларно-филогенетским студијама да су сличније групи других азијских врста него европском црвендаћу.[12][13] У реорганизацији родова, јапански и Рјукју црвендаћи су премештени у васкрсли род Larvivora, остављајући европског црвендаћа као јединог члана Erithacus.[14] Филогенетска анализа сврстала је Erithacus у потпородицу Erithacinae, која је иначе садржала само афричке врсте, али његов тачан положај у односу на друге родове није решен.[13]
Род Erithacus је раније био класификован као члан породице дроздова (Turdidae), али се сада сматра да припада породици мухоловки Старог света (Muscicapidae), специфично потпородици Saxicolinae, која такође укључује обичног славуја.[15]
Подврсте
У свом великом континенталном евроазијском опсегу, црвендаћи се донекле разликују, али не формирају дискретне популације које би се могле сматрати подврстама.[16][17] Подврсте црвендаћа се углавном разликују по формирању сталних популација на острвима и у планинским областима. Црвендаћ пронађен на Британским острвима и већем делу западне Европе, Erithacus rubecula melophilus, јавља се као луталица у суседним регионима. E. r. witherbyi из северозападне Африке, Корзике и Сардиније веома подсећа на melophilus, али има краћа крила.[18] Најсевероисточније птице, велике и прилично испране боје, су E. r. tataricus. На југоистоку свог ареала, E. r. valensКримског полуострва, E. r. caucasicus Кавказа и северног Закавказја, и E. r. hyrcanus према југоистоку у Иран су генерално прихваћени као значајно различити.[18]
На Мадеири и Азорима, локална популација је описана као E. r. microrhynchos, и иако се не разликује по морфологији, чини се да његова изолација сугерише да је подврста важећа.[19]
Робин Канарских острва
Најизразитије птице су оне са Гран Канарије (E. r. marionae) и Тенерифа (E. r. superbus), које се могу сматрати да су две различите врсте или бар две различите подврсте. Лако се разликују по белом прстену око очију, интензивно обојеним грудима, сивој линији која раздваја наранџасто-црвену од браон боје, а стомак је потпуно бео.[20][21]
Подаци о секвенци цитохрома б и вокализације[22] указују на то да су црвендаћи Гран Канарија/Тенерифа заиста веома различити и вероватно потичу од колонизације птица са копна пре неких 2 милиона година.[23]
Кристиан Диецен, Ханс-Хајнрих Вит и Мишел Винк објавили су 2003. године у часопису Avian Science студију под називом „Филогеографска диференцијација европског црвендаћа Erithacus rubecula на Канарским острвима откривена подацима о секвенци митохондријалне ДНК и морфометрији: докази за нови таксон црвендаћа на Гран Канарији?”.[16] У њој су закључили да се црвендаћ Гран Канарије генетски одвојио од својих европских рођака чак пре 2,3 милиона година, док је црвендаћима на Тенерифима требало још пола милиона година да направе овај скок, пре 1,8 милиона година. Највероватнији разлог би била другачија колонизација Канара од стране ове птице, која је прво стигла на најстарије острво (Гран Канарија), а затим прешла на суседно острво (Тенерифе).[24]
Јединке ове врсте имају различите тактике удварања за смањење територијалне агресије међу мужјацима, као што су ритуали храњења женки чак и током периода инкубације. Пар може имати 2-3 легла са 5-6 јаја сваке године. Јаја морају бити инкубирана 12-14 дана. Родитељи се брину за младе након излегања у периоду 14-16 дана након чега су спремни за излетање.[25] Граде гнезда у пукотинама и рупама. Репродуктивна сезона траје од марта до јуна.[26]
^Seki, Shin-Ichi (2006). „The origin of the East Asian Erithacus robin, Erithacus komadori, inferred from cytochrome b sequence data”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 39 (3): 899—905. PMID16529957. doi:10.1016/j.ympev.2006.01.028.
^ абSangster, G.; Alström, P.; Forsmark, E.; Olsson, U. (2010). „Multi-locus phylogenetic analysis of Old World chats and flycatchers reveals extensive paraphyly at family, subfamily and genus level (Aves: Muscicapidae)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 57 (1): 380—392. PMID20656044. doi:10.1016/j.ympev.2010.07.008.
^Pätzold, R. (1995). Das Rotkehlchen Erithacus rubecula. Neue Brehm-Bücherei (на језику: немачки). Magdeburg/Heidelberg: Westarp Wissenschaften/Spektrum. ISBN978-3-89432-423-0.
^ абLack, D. (1946). „The Taxonomy of the Robin, Erithacus rubecula (Linnaeus)”. Bulletin of the British Ornithologists' Club. 66: 55—64.
^Cramp S, ур. (1988). Handbook of the Birds of Europe, the Middle East and North Africa. The Birds of the Western Palearctic. Volume V. Tyrant Flycatchers to Thrushes. Oxford: Oxford University Press. ISBN978-0-19-857508-5.
^Bergmann, H.H.; Schottler, B. (2001). „Tenerife robin Erithacus (rubecula) superbus – a species of its own?”. Dutch Birding. 23: 140—146.
^Although Dietzen et al. (2003) conclude that both the Tenerife and Gran Canaria populations are independently derived from mainland populations and should constitute two species or both be placed in E. rubecula as subspecies, their data does not allow for a definite conclusion. The alternative explanation – that Tenerife was colonised by already-distinct Gran Canaria robins – has not been explored and the proposed model relies only on probabilistic inference. Likewise, the seemingly exact molecular dating is doubtful as it assumes a molecular clock that may or may not be correct, and of course the assumption that the ancestor of all robins was similar in colouration to superbus and not the continental birds is, being inferred from their model of colonisation, entirely conjectural.
Ingersoll, Ernest (1923). „Fire-birds: The Robin and the Wren”. Birds in legend, fable and folklore. New York: Longmans, Green and co. Приступљено 8. 8. 2009.
Lack, Andrew (2008). Redbreast: The Robin in Life and Literature. SMH Books. ISBN978-0-9553827-2-7.