Био је ученик Клеанта, кога је око године 230. п. н. е. наследио као трећи по реду вођа стоичке школе. Био је познат као изузетно плодан писац. У својим радовима је проширио темеље теорије Зенона из Китијума, оснивача школе. Због тога се сматра Другим оцем стоицизма, и једним од најзаслужнијих за то да је управо стоицизам неколико векова био међу најутицајнијим филозофским покретима грчко-римског света.
Литература
Émile Bréhier, Chrysippe et l'ancien stoicisme (Paris, 1951).
Diogenes Laertius, Lives and Opinions of Eminent Philosophers (New York, 1925).
Dufour, Richard - Oeuvre philosophique / Chrysippe ; textes traduits et commentés par Richard Dufour Paris : Les Belles Lettres, (2004), 2 volumes (logic and physics).
P. Edwards (ed), Stoicism, The Encyclopedia of Philosophy, vol. 8 (MacMillan, Inc, 1967) 19-22.
J. B. Gould, The philosophy of Chrysippus (Albany, NY, 1970).
D. E. Hahm, Chrysippus' solution to the Democritean dilemma of the cone, Isis 63 (217) (1972), 205-220.
T. L. Heath, A History of Greek Mathematics, Vol 1: From Thales to Euclid. (Oxford, 1921).
H. A. Ide, Chrysippus's response to Diodorus's master argument, Hist. Philos. Logic 13 (2) (1992), 133-148.
David Sedley, Chrysippus. In: E. Craig (ed.), Routledge Encyclopedia of Philosophy, vol. 2 (London-New York, 1998), 346-347.
