Хлебно дрво или хлебовац (лат.Artocarpus altilis) је врста цветногдрвета из породице дудова. Има око 60 врста хлебног дрвета. Пореклом је из јужног Пацифика, међутим раширило се и на делове Океаније. Данас се гаји у преко 90 земаља широм Азије.
Хлебно дрво је врста из породица дуда и џекфрута (Artocarpus heterophyllus) (Moraceae)[2][3] за коју се верује да је припитомљени потомак Artocarpus camansi пореклом из Нове Гвинеје, Малукуских острва и Филипина. У почетку се проширио на Океанију путем аустронезијске експанзије. Даље се проширио на друге тропске регионе света током колонијалне ере.[4][5] Британски и француски морепловци увели су неколико полинезијских безсемених сорти на Карипска острва током касног 18. века. Данас се узгаја у око 90 земаља широм јужне и југоисточне Азије, Тихог океана, Кариба, Централне Америке и Африке.[6] Његово име потиче од текстуре умерено зрелог воћа када се кува, сличног свеже печеном хлебу и има укус попут кромпира.[6][7]
Дрвеће је широко засађено у тропским регионима, укључујући низије Централне Америке, северне Јужне Америке и Кариба.[5][6] Поред тога што воће служи као основна храна у многим културама, лагано, чврсто дрво хлебног воћа коришћено је за подножје чамаца, бродове и куће у тропима.
A. camansi је доместиковано и селективно узгајан у Полинезији, из чега је настала углавном бесемена врста Artocarpus altilis. Микронезијски хлебни плод такође показује доказе о хибридизацији са аутохтоним Artocarpus mariannensis, док већина полинезијских и меланезијских сорти није тако модификована. Ово указује да је Микронезија првобитно била колонизована одвојено од Полинезије и Меланезије кроз два различита миграциона догађаја који су касније дошли у контакт један са другим у источној Микронезији.[4][9][8][10][6][7]
Сер Џозеф Бенкс и други су увидели вредност хлебног воћа као веома продуктивне хране 1769. године, када су били стационирани на Тахитију као део експедиције бродом Ендевор којом је командовао капетан Џејмс Кук.[7][11] Потрага за јефтиним, високоенергетским изворима хране за робове у британским колонијама из касног 18. века навела је колонијалне администраторе и власнике плантажа да позову да се биљка пренесе на Карибе. Као председник Краљевског друштва, Банкс је обезбедио новчану награду и златну медаљу за успех у овом подухвату и успешно је лобирао код својих пријатеља у влади и Адмиралитету за експедицију британске морнарице. Године 1787, Вилијам Блај је именован за команданта ХМС Баунти, и наређено му је да се отплови до јужног Пацифика ради сакупљања биљака; ово путовање је прекинула побуна, а биљке никада нису стигле. Године 1791, Блај је командовао другом експедицијом са бродовима Провиденција и Асистант, која је сакупила бесемене биљке хлебног воћа на Тахитију и транспортовала их на Свету Јелену на Атлантику и Сент Винсент и Јамајку у Западној Индији.[6][7] Иако је Блај освојио медаљу Краљевског друштва за своје напоре, увођење није било сасвим успешно, пошто је већина робова одбила да једе нову храну.[12]
Хлебно воће је основна храна у многим тропским регионима. Већина сорти хлебног воћа даје плодове током целе године. Зрело и незрело воће се користи у кулинарству; незрео хлебни плод се кува пре конзумирања.[15] Пре јела, воће се пече, динста, пржи или кува. Када се кува, укус умерено зрелог хлебног воћа описује се као кромпир или сличан свеже печеном хлебу.
Једно дрво хлебног воћа може да произведе 200 kg (450 lb) сваке сезоне.[16] Пошто дрвеће хлебног воћа обично даје велике усеве у одређено доба године, очување убраних плодова је проблем. Једна традиционална техника чувања је да се огуљени и опрани плодови закопају у јаму обложену листовима где се ферментирају током неколико недеља и производе киселу, лепљиву пасту. Тако ускладиштен, производ може издржати годину дана или више, а за неке јаме се наводи да су произвеле садржај јестив више од 20 година касније.[17] Ферментисана каша од хлебног воћа има много имена као што су махр, ма, масив, фуро и бвиру, између осталих.
Југоисточна Азија и Пацифичка острва
Бесемени плод хлебног дрвета може се наћи у Брунеју, Индонезији и Малезији, где се зове сукун. Обично се праве у фритуле и једу као грицкалице. Уштипци од хлебног воћа се продају као локална улична храна.
^creator, Craig Hepworth This hCard created with the hCard (2017-09-12). „Moraceae – The Mulberry Family”. Florida Fruit Geek (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-12.
^ абMorton, Julia F (1987). „Breadfruit; In: Fruits of Warm Climates”. NewCROP, the New Crop Resource Online Program, Center for New Crops and Plant Products, Department of Horticulture and Landscape Architecture, Purdue University, West Lafayette, IN. стр. 50—58. Архивирано из оригинала 5. 1. 2015. г. Приступљено 17. 1. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^ абвгд„Breadfruit Species”. National Tropical Botanical Garden - Tropical Plant Research, Education, and Conservation. 2017. Архивирано из оригинала 08. 11. 2022. г. Приступљено 17. 1. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^ абвг„Artocarpus altilis (breadfruit)”. Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew Gardens, Richmond, Surrey, UK. 2017. Приступљено 17. 1. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^ абZerega, N. J. C.; Ragone, D.; Motley, T.J. (2004). „The complex origins of breadfruit (Artocarpus altilis, Moraceae): Implications for human migrations in Oceania”. American Journal of Botany. 91 (5): 760—766. PMID21653430. doi:10.3732/ajb.91.5.760.
.jpg)
