Џекфрут или нангка (лат.Artocarpus heterophyllus)[7] је врста дрвенасте биљке, распрострањена у јужној и југоисточној Азији.[8] Успева добро у тропским крајевима у: јужној и југоисточној Азији, у источној Африци, у Бразилу и неким земљама Кариба. Нангка је национална биљка Бангладеша, где се зове Катхал. Биљка је добро прилагођена тропској клими и условима. Плод је један од највећих плодова воћа, може нарасти до 90 цм дужине, 50 цм ширине и тежине до 36 кг.[9][10] Џекфрут се често користи у јужној и југоисточној азијској кухињи. Најчешће се користи као основна храна у разним каријима. Његово стабло се користи као квалитетна дрвна грађа. Од његовог дрвета се израђују различити музички инструменти попут гамелан у Индонезији. Користи се за производњу намештаја, прозора, врата и кровова. Од њега се добија пигмент, који даје карактеристичну светлосмеђу боју одеће будистичких монаха у југоисточној Азији.
Дрво је веома подесно за тропске низије и широко се узгаја у тропским регионима света. Ово дрво производи највећи плод од свих стабала, достижући чак 55 kg (120 pounds) тежине, 90 cm (35 inches) дужине и 50 cm (20 inches) у пречнику.[8][14] Зрело стабло проиведе око 200 плодова годишње, а старије дрвеће доноси и до 500 плодова годишње.[8][11] Џекфрут је збирно воће које се састоји од стотина до хиљада појединачних цветова, и меснате латице незрелог воћа се једу.[8][15] Зрело воће је слатко (у зависности од сорте) и чешће се користи за десерте. Конзервирани зелени џекфрут има благ укус и текстуру налик месу која се може назвати „месо од поврћа“.[8]
Зрели џекфрут је природно сладак, са суптилним укусом налик ананасу или банани.[8] Може се користити за прављење разних јела, укључујући креме, колаче, или помешано са ледом као ес телер у Индонезији или хало-хало на Филипинима. За традиционално јело за доручак у јужној Индији, идли, воће се користи са пиринчем као састојак, а листови џекфрута се користе као омот за кухање на пари. Џекфрутне досе се могу припремити млевењем меса џекфрута заједно са тестом. Зрели џекфрут се понекад пржи или суши замрзавањем и продаје као чипс од џекфрута.
Семе зрелог воћа је јестиво је након кувања и сматра се да има млечни, слатки укус који се често упоређује са бразилским орашастим плодовима. Семенке могу бити куване, печене или динстане.[8] Када су печене, укус семена је упоредив са кестеном. Семе се користи као грицкалица (кувањем или печењем) или за прављење десерта. На Јави се семе обично кува и зачини сољу као ужина. Често се користе у карију у Индији у облику традиционалног карија мешавине сочива и поврћа. Млади листови су довољно нежни да се користе као поврће.[8]
Познато је да потпуно зрео и неотворени џекфрут „емитује јаку арому“ – можда непријатну[8][28] – са унутрашњошћу воћа која је описана као мирис који подсећа на ананас и банану.[8] Након печења, семенке се могу користити као комерцијална алтернатива чоколадној ароми.[29]
Укус зрелог воћа је упоредив са комбинацијом јабуке, ананаса, манга и банане.[8][16] Сорте се разликују у погледу карактеристика меса плода. У Индокини, две варијанте су „тврда“ верзија (хрскавија, сува и мање слатка, али меснатија) и „мека“ верзија (мекша, влажнија и много слађа, са тамнијим месом златне боје од тврдог сорта). Незрели џекфрут има благ укус и текстуру налик месу и користи се у јелима са каријем са зачинима у многим кухињама. Кожица незрелог џекфрута се прво мора огулити, а затим се преостало месо џекфрута исецка, у радно интензивном процесу,[31] на јестиве порције и кува пре сервирања. Последњи комади подсећају на припремљена срца артичоке по свом благом укусу, боји и цветним квалитетима.
Референце
^Under its accepted name Artocarpus heterophyllus (then as heterophylla) this species was described in Encyclopédie Méthodique, Botanique 3: 209. (1789) by Jean-Baptiste Lamarck, from a specimen collected by botanist Philibert Commerson. Lamarck said of the fruit that it was coarse and difficult to digest. Larmarck's original description of tejas. t.3. Panckoucke;Plomteux. 1789. Приступљено 2012-11-23. „On mange la chair de son fruit, ainsi que les noyaux qu'il contient; mais c'est un aliment grossier et difficile à digérer.”
^„Artocarpus heterophyllus”. Tropical Biology Association. октобар 2006. Архивирано из оригинала 2012-08-15. г. Приступљено 2012-11-23.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^ абвгдђежзијкMorton, Julia. „Jackfruit”. Center for New Crops & Plant Products, Purdue University Department of Horticulture and Landscape Architecture. Приступљено 19. 4. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^ абLove, Ken; Paull, Robert E (јун 2011). „Jackfruit”(PDF). College of Tropical Agriculture and Human Resources, University of Hawaii at Manoa.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Boning, Charles R. (2006). Florida's Best Fruiting Plants:Native and Exotic Trees, Shrubs, and Vines. Sarasota, Florida: Pineapple Press, Inc. стр. 107.
^Elevitch, Craig R.; Manner, Harley I. (2006). „Artocarpus heterophyllus (Jackfruit)”. Ур.: Elevitch, Craig R. Traditional Trees of Pacific Islands: Their Culture, Environment, and Use. Permanent Agriculture Resources. стр. 112. ISBN9780970254450.
^„Jackfruit Fruit Facts”. California Rare Fruit Growers, Inc. 1996. Архивирано из оригинала 16. 01. 2014. г. Приступљено 2012-11-23.
^The encyclopedia of fruit & nuts, By Jules Janick, Robert E. Paull, pp. 481–485
^Pradeepkumar, T.; Jyothibhaskar, B. Suma; Satheesan, K. N. (2008). Prof. K. V. Peter, ур. Management of Horticultural Crops. Horticultural Science Series. 11. New Delhi, India: New India Publishing. стр. 81. ISBN978-81-89422-49-3. „The English name jackfruit is derived from Portuguese jaca, which is derived from Malayalam chakka”