Антоним „хипогамија“ односи се на венчавања за супружника ниже друштвене класе или статуса. Оба израза скована су на индијском потконтиненту у 19. веку преводећи класичне хиндуистичке законике, који су за та два концепта користили санскртске изразе анулома и пратилома. [1]
Израз хипергинија користи се за описивање целокупне праксе жена које се удају за мушкарце вишег статуса.[2]
У Индији
Концепт склапања брака у Индији преовладава због класне подељености засноване на кастама. Женама из виших касти није било допуштено да се удају за мушкарце из нижих касти. Концепт по којме се жене удају навише, а који се наводи у Смритису као анулома, био је оправдан као механизам спречавања деградације хиндуистичког идеолошког еквивалента генском фонду. Супротност ануломи, пракса пратиломе, у древном индијском друштву није био дозвољен. Међутим, Махабхарата наводи примере где су дозвољени изузеци, као на пример када се Девајани, ћерка Шукрачарје, удала за кшатрију Јајати .
Приоритети парења
Истраживања о одабиру партнера у десетинама земаља широм света закључиле су да мушкарци и жене приоритет дају различитим особинама, при чему мушкарци имају склоност према жене које су младе и атрактивне, а жене склоност према мушкарцима који су богати, образовани, амбициозни и привлачни.[3]Еволутивни психолози тврде да је то урођена родна разлика која произлази из сексуалног одабира, по којој мушкарци теже женама које ће родити здраве бебе, а жене теже мушкарцима који ће бити у стању да обезбеде неопходна средства за опстанак породице. [тражи се извор]Теоретичари друштвеног учења, са друге стране, тврде да жене цене мушкарце са вишим приходима јер је женска способност привређивања ограничена неповољним статусом у друштву којим доминирају мушкарци.[тражи се извор] Они тврде да се, како се друштва крећу ка све већој родној равноправности, тако се мењају и приоритети приликом одабира жениног партнера. Нека истраживања подржавају ту теорију, [4] укључујући и анализа анкете над 8953 људи у 37 земаља из 2012. године, која је открила да што је држава родно-равноправнија, већа је вероватноћа да мушкарци и жене траже исте карактеристике код супротног пола.[5] Међутим, Таунсенд (1989.) је анкетирао студенте медицине о њиховом виђењу како се расположивост брачних партнера променила са личним напредовањем у образовној каријери. Осамдесет и пет посто жена је изјавило: „Како се мој друштвени статус повећава, мој избор прихватљивих партнера се смањује“. Супротно томе, 90 посто мушкараца је изјавило: „Како се мој друштвени статус повећава, тако се и избор прихватљивих партнера се увећава“. [6]:246
Данас се већина људи удаје за себи приближно друштвено једнаке, а у неким деловима света хипергамија се смањила. Све је ређе да се жене удају за старије мушкарце. Хипергамија не захтева да човек буде старији, само вишег статуса; социјална једнакост обично се односи на друштвене кругове, а не на економску једнакост.[7][8][9]
^Dickemann, Mildred (мај 1979). „The ecology of mating systems in hypergynous dowry societies”. Information (International Social Science Council). 18 (2): 163—195. doi:10.1177/053901847901800201. „It seemed clear from my materials that, as long ago proposed by Risley (1908) and Rivers (1921), this practice was a product of hypergyny, the upward flow of brides in a society which, being pyramidal, had fewer grooms at the top”
^Rutter, Virginia (2011). The Gender of Sexuality: Exploring Sexual Possibilities. Rowman & Littlefield Publishers (Gender Lens Series). стр. 19. ISBN978-0742570030.